‘Oću da se zakačim na fejs. Ne mogu, sporo nanu mu. U nedostatku ideja, (a neću da upalim tv, neću) krenem ja da jedem neke ajkule i da skidam krunu ajkulinom kralju. Glupo do zla Boga, al’ opuštajuće. Kad ono cap! Nema struje.

Prvo se izbezumim za komp, da ne crkne, šta ću onda? Onda tumaram po sveće i konsolidujem se sa roditeljima po dnevnoj sobi. Gledamo se kao telići. Izdržim 5 minuta i uzimam telefon (onaj pre hrista, jer nam ”onaj” drugi radi na struju, pa ne radi). Zovem elektrodistribuciju i uvek ljubazno (izbegavam da se derem zašto jaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa baš nemam struju??) pitam:

Dobro veče, zašto V mesna nema struju?

Imali smo ispad.

A kada očekujete da ispad bude popravljen?

Ne znamo, evo ekipa je ”pripravna”

Hvala doviđenja.

Popričasmo malo u kući kako je kome bio dan, šta ko koga muči, madre mi pipne radjator, vidi da je leden i odustane. Ode žena da spava. Ionako je pola 1. Šta će nam struja i grejanje u pola 1 noću?

Mene nekako nostalgija hvata, setila se onih godina, kad Anka i ja dođosmo iz škole, isto nema grejanja, ‘ladno, nema struje, pa se mama i tata dosete da se igramo na slovo na slovo. Pod svetlošću sveća, sve nekako romantično. Prosto me pukla ta nostalgija, da žalim za lepšim vremenima. Samo sad, niko neće se igra na slovo na slovo.

Ćale i ja oštećeni, mama spava, gledamo se, ćutimo i pušimo, i on i ja navučeni na svu sveCku tehnologiju, ne znamo šta ćemo sa sobom. Noć je naša da vilenimo po kompjuterima.

Gledamo se tako, ne progovaramo, šetamo, gledamo kroz prozor, pošto nam trafo stanica ispred zgrade, pa malo desno, nit’ stiže ekipa, nit’ ništ’. Možda i oni misle da nam noću ne treba struja.

Prođe pola sata, ja mora zovem opet. Opet ja ljubazna i dobro veče i pitam jel’ identifikovali kvar, on meni kaže ne. Doviđenja. Pa sigurno da nisu, kad nisu ni došli.

Gledamo se opet ćalac i ja, i šta ćemo, na spavanje. Mene stra’ da legnem da spavam, šta ako se probudim a opet nema struje, mislim možda zaborave u toku noći?

Priznajemo poraz i odlazimo na spavanje.