DESANKA MAKSIMOVIĆ – DVE MOLITVE

Za njega

Bože skriveni iza hladnog neba tajni
Ti što beskrajem moju dušu zasu.
ruke Ti uzvijam u slabosti času:
Ti si jedini spas, i krajni,
i onog koji sumnja

Voleh ga, u srcu mom kad sve imade krila,
kad izmešane behu istine i laži,
i ne osetih tad da mi je draži
od celog sveta on, pa sam bila
tuđa njemu najbližem.

I raziđosmo se tužni na ovom svetu
ukraj mirne, pune oblaka rečne brane
sad on gleda mesec, jedinu metu
gde oči se naše na rastanku sretaše
sa druge neba strane

Više nemam njega. Bože svojom milostom blagom
spusti ruku na srce njegovo puno rana,
jer bojim se sad : nije bilo dana
kad nisam njemu dragom
bola zadavala

Bojim se: s njime sam išla, a na druge se smešila
s drugima išla, a njemu kasno stizala:
bojim se: kad on me gledao, na drugog oči dizala.
Možda sam mnogo puta njemu dragom
spokojno zgrešila.

Poslušaj, Bože, reči ove pune hlada
i srce moje sto se bolom preliva:
neka milost Tvoja njega blago celiva
Gorko ti se moli onaj koji u Tebe sumnja,
a jedino Tebi se nada.

Za mene

Bože sumorni, iza sumnje vidika sivi
htedoh da se slažem, da ga ne bih morala koreti
sebična sam ja, i ne mogu nikad pregoreti
srce njegovo, ni razumeti da on živi,
a mene ne voli.

I tužno je sad. Nijednim više lekom
ne da se srce moje izvidati;
mogu se sad zvezde k meni s neba skidati,
i mesec uz mene ploviti rekom
da me uteši;

mogu proleća nad ovim zemlje pasom
mirisati večito iz oblaka i cveta;
mogu me voleti ljudi celog sveta.
je necu i ne mogu nijednim više spasom
da se izbavim.

Sad. Bože dobri, skloni se tiho sa mojih staza,
odnesi sobom zvezde s neba plava,
jer olovna kaplja zla, što spava
u srcu mom, jutros se kobno ukaza
i za ruku uze me.

Pa kada, posle mnogih srca što pobra,
uzbereš i moje srce puno mana,
seti se, Bože, mojih tužnih dana,
jer ti znaš koliko je teško biti žalosna,
a biti dobra.

…lepa pesma…