TORELAVEGA I FIN NEKI NAROD

Nedaleko od Santandera nalazi se grad Torelavega. To je malo industrijsko mesto i bez obzira što se nalazi u ”nekoj tamo civilizovanoj Evropi”, mene, a i ne samo mene podseća na Bor. Santander je prelepo mesto, puno šetališta i svega, ali je nekako grad za roditelje. Torelavega je već nekako drugačija. Oseća se taj radnički duh, ljudi su drugačiji, nisu onako malo snobovi kao u Santanderu.

U Torelavegi žive dosta sestrinih prijatelja, pa sam par puta odlazili tamo ”u grad”. Torelavega ima više barova, svirki nekih ”poznatijih bendova”, malo su više muzički obrazovaniji itd.

A i grad smrdi…baš kao Bor. Torelavega je grad isti kao Bor, samo operisan od bespotrebne patetike i heroina. I sa puno više para, naravno.

Tako za neki njihov praznik – Tri Kralja, mi se uputismo tamo na koncert nekog benda koji je u svojoj muzici napredovao negde do AC/DC-a, Valjala sam se od smeha slušajući tekstove na engleskom u kome frajer ‘ladno izmišlja reči, pošto sam vam već govorila o njihovom poznavanju engleskog. Kod poznate nam pesme, Wish you were here, od poštovanom nam Pink Floyd-a, sve je srećica izmešao. Al’ nema veze. Provod je bio dobar.
Photobucket
Photobucket

Moja Ana ima divne prijatelje tamo. Naravno, ona je dobar čovek, zato i ima ljude. Moram malo da pričam o njima. Naravno, bilo je mnogo smešno, jer je Ana ko zna šta ispričala o meni pre nego što sam ja došla. U fazonu ja sam njena mlađa sestra, ali kao da sam starija, ja sam pametnija, mudrija bla bla bla… I onda ljudi svi uzbuđeni dođu da me upoznaju, a ja – mutava. Ne znam da beknem reč španskog, oni engleskog.

Al’ opet nije sve to tako. Silvija je anđeo. Tu devojku vam ne mogu opisati niti vam sad sve objašnjavati zašto je anđeo, jer to već spada u domen nekih ”privatnih stvari” (aaaaa, mogu i ja da ćutim, vidite!), ali morate mi verovati na reč. I Silvija zna engleski tako da smo zajedno umirale od smeha.

Amondin je Belgijanka koja je došla u Španiju da se bavi nekim volonterskim radom. Moram ovde da stanem i napravim digresiju. Evropska unija ima gomilu tih programa za volontore. Šalje volontere u razne gradove evrope, da im stan, neki keš i oni rade nešto – npr pomažu slepima i tako slično. I onda gomila mladih tako proputuje i živi u raznim gradovima Evrope. A mi? Zbog ovoga mi se plakalo, a šta naša deca znaju? Ništa….Ja imam 25 godina, i dva puta sam izašla iz zemlje.

No, da se vratimo na Amondin. I tako je ona došla da volontira, naučila jezik, upoznala Karlosa i ostala da živi sa njim. Amondin ne zna engleski, ali nam to opet nije bio problem da se sporazumevamo, pogotovu kad malo popijemo, a Amondin je, isto kao i ja, ljubitelj čašice. Devojka je isto najbolji drajver koji me je ikada vozio (osim ćaleta moga). Amondin je anđeo isto. Zbog isto nekih ”privatnih stvari”, prilažem sledeću fotografiju Silvije, Ane i Amondin, za mamu:
Photobucket

Da se vratim u Santander. Santander ima možda tri lokalna benda, a mi smo našli naš omiljeni Funky Station. Naravno, sviraju funk. Ima tu neke gitare, bubanj, bas, kao i svi ostali bendovi sa dodatok saksofona i trombona.
Photobucket

Bili smo na par njihovih svirki u uvek su nam pravili finu atmosferu u kojoj totalno ludimo.

I moje poslednje veče u Santanderu su imali svirku, a pošto je moje poslednje veče morali smo da zalijemo, pa smo imali ono pijanstvo ”j*beš pijanstvo kad te posle njega tri dana nije sramota” Igrali smo, pravili gluposti, malterirali jadnog konobara, koji je radio sve šta mu kažemo sa, verovatno, rečenicom u glavi – pusti budale. Terala sam ga da priča na srpskog, naručivali smo 18 tekila za 1.5 evro, za ”sve pare” i sve u svemu ponašale se kao deca i dobro se zezale…
Photobucket

Sutra idemo u Bilbao…