NOVA GODINA i ŠPANSKA SELA

Nekako se tako lepo zadesilo da dočekujem 2010 u Španiji. Što da ne? Koncept dočeka se kod njih znatno razlikuje od našeg. Oni nemaju organizovane žurke kao mi. Nova godina se čeka u krugu porodice, večera se i posle ko želi ide u grad, svi barovi su otvoreni.

Nas su pozvali neki ljudi, umetnici da novu godinu slavimo sa njima. Pošto su tu ljudi raznih nacionalnosti –Španci, Francuzi, Italijani i Srbi, dogovor je bio da svako spremi tradicionalnu hranu svoje zemlje i da zajedno večeramo.

I tako se mi zaputismo u hangar. Hangar jer tamo žive. Ogromna hala, studio sa nekoliko soba. Tu uvežbavaju svoje tačke jer ima žonglera, akrobata, muzičara…

Mogu reći da je to najneobičnija proslava nove godine kojoj sam prisustvoala. Prvo što sam primetila je da sam previše obučena tj doterana. Oni, tj bar ovi ljudi nemaju običaj da se doteruju za tu noć, pa mi je jedno 5 minuta bilo izuzetno neprijatno, ali ti ljudi su i sami dovoljno ekscentrični, tako da mislim da moj outfit uopšte nisu ni primetili. Ono što sam ja primetila je ova instalacija:
Photobucket

A sad vidite mene i Anku lepe i doterane:
Photobucket

Večera je bila genijalna. Hrana, naravno, fenomenalna. Bilo je tu morskih plodova, langostinosa, školjki, neko italijansko jelo, paštete od mehiljonesa i asparagusa i naravno gibanica i ruska salata. Klopa to die for.

Kad smo završili sa klopom, društvo se podelilo na pokeraše i muzičare. Bukvalno. Igrao se poker sa pravim čipovima, kartama i ulozima od 1 evro ili tako nešto slično. Ostatak su svirali gitare, harmonike i kontrabas. Pravili seške. Vrlo drugačije. Vrlo interesantno.

Photobucket

Pre 12 sati podeljeno je grožđe. 12 zrna grožđa za svakoga, za svaku sekundu do otkucavanja ponoći. Neko udara ritam i za svako zrno se zamisli želja. Mene i još jednog tipa su zaboravili, tako da nismo gutali grožđe, ali me je utešio rečenicom: ”Ma to je samo glupa tradicija” :)

Ostatak večeri je protekao u pokeru, dobroj muzici i povremenom đuskanju, ali kad vidite devojku akrobatu, ženu gumu, koja je živela sa cirkusom, kako igra, nekako vas sramota da ikada više zaigrate u životu.

Prvo špansko selo koje sam posetila je Santiljana del Mar. Kod nas pojam špansko selo označava kao nešto najnepoznatije što može biti. Kakva greška. Pojam selo kod nas ne može da se poredi sa selom u Španiji. Kao prvo, nigde ne smrdi balega.

Santiljana je srednjevekovno selo sa očuvanim građevinama i predivnim uličicama prekrivenim kaldrmom. Iako tu nema bogznašta da se vidi, Španci su od nje napravili turističko mesto. Šetnje ulicama su predivne. Prodaju turističke zajebancije, postoje lepe kafane, muzeji sira, kao i muzej torture. Postoji čak i muzej nekih ogromnih goblena, koncept koji tera na smeh, ali opet predivno izgleda. Sama šetnja čini da se osećaš lepo i nekako ti drago što si turista i nije te sramota da fotografišeš svaku ciglu.
Photobucket
Photobucket

Posle Santiljane odvezli smo se do Altamire. Ko ne zna šta je Altamira, sram ga bilo, ali ‘ajd. Altamira je pećina u kojoj su pronađeni najstariji pećinski crteži. Asocijacija: Ranjeni bizon.

Prava Altamira je već neko vreme zatvorena za javnost, što zbog restauracije, što zbog toga što je ljudi vrlo lako, nehotice oštećuju. Ali zato smo posetili repliku. A replika je…kao set nekog filma. Fenomenalno napravljena, u aktuelnoj razmeri. Ulazi se u grupama po desetoro, postoji vodič koji naravno govori samo i isključivo španski, pa mi je sister postala i simultani prevodioc. Repliku ne umem da opišem. Sve je napravljeno potpuno isto, sa tim što su dodali holograme koji prikazuju ljude koji su živeli tada, kako su živeli, monitore koji objašnjavaju kako su i od čega pravili boje kojima su slikali i još trista čudesa. Kao da se nalazite na setu nekog naučnog fantastičnog filma. Fenomenalno.

Kad se završi obilazak replike, može se obići muzej evolucije koji je fe-no-me-na-lan! Sadrži ostatke kostiju, video prikaze ljudske evolucije, ostatke kamenja, bakterije (?!), pa čak i crtaće za decu koji objašnjavaju evoluciju i život pećinskih ljudi.

I sve ovo smo videli ZA DŽABE. Ne plaća se. Subotom, od dva :) Jedina mana je što je fotografisanje najstrožije zabranjeno, pa vam ne mogu pokazati ta čudesa. Jedino što vam mogu pokazati je ovaj spomenik tipu koji je otkrio Altamiru:
Photobucket

Sledeće selo u kome smo bili je Komiljas. Razlog našeg odlaska tamo je bio to što se tamo nalazi jedino Gaudijevo delo koje je napravio na severu. Ali kada smo stigli tamo, jedino što smo mogli videti je zatvorena kapija i obaveštenje da su otišli na odmor 28 decembra. A mi smo otišli 12 ili 13 januara. Španci.
Photobucket
Photobucket

Ipak, prošetali smo se po selu, koje je isto tako prelepo i ima hiljadu zajebancija za turiste.

Pošto smo tog dana imali fenomenalnog, da kažem ”vodiča”, prijatelja koji nije Španac, ali poznaje Kantabriju bolje od Španaca, kako oni sami kažu, proveli smo dan u obilasku raznih plaža, zabačenih naselja, kafana u kome sam jela polu živu kravu i osećala krivicu koliko je to ukusno. Neke stvari ne mogu da opišem. Ostavljam slike da vidite te lepote koje sam ja posetila

Photobucket
Photobucket
Photobucket
Photobucket
Photobucket
Photobucket