Nekad davno, pre jedno tri četiri života i godina za koliko me sramota da kažem, (jer sebe doživljavam mlađom nego što jesam, pa po meni ne bi trebalo da imam neka iskustva pre toliko godina), ja sam se zaljubila. Zaljubila onako samo kako može glupi tinejdžer. Idealizovano, jako, nerazumno, nedokazano. I to u pogrešnu osobu. Mnogo pogrešnu. Sa teretom koji nosi za sobom, a koji je bio preveliki i pretežak za moje godine i shvatanja. Kao svakom drugom glupom detetu to meni nije bilo bitno. Ja sam, zaboga, volela.

Onda je taj neko učinio nešto nezamislivo. Usuđujem se da kažem, zlo. Meni. Što me je povredilo na toliko mnogo načina. Da me je rasparčalo i da mi je trebalo par godina da se ponovo sastavim.

A sva ta ”ljubav” je prešla u mržnju. Ne volim da mrzim. Ne želim da mrzim. Njega sam mrzela. Isto toliko jako, pa možda i jače nego što sam bila zaluđena. Zamišljala sam i želela njegovo propadanje, smrt i patnju na vrlo odvratne načine. Znala sam pesmu koju ću mu puštati na sahrani kada umre. Zamišljala sam sebe kako igram od sreće na toj istoj sahrani na očigled zaprepašćenih ljudi.

I nikako se nisam ponosila time. Želela sam da dođe dan kada ću biti indifernetna prema svemu. Prema njemu i situaciji. Kada više neću osećati apsolutno ništa.

Onda su se desili oni drugi životi i sve ono što oni nose i vreme je prošlo i prolazilo. Pojavljivao se još par puta paralelno u mom životu u nekim pričama, kao veliki zli vuk i negativac. Ali tada su me druge stvari okupirale, pa nisam baš obraćala pažnju.

Sinoć sam dobila poziv. Zvao je on. Zamolio me da ne spustim slušalicu. Nisam. Nisam ni imala taj poriv. Želeo je da se izvini. Da mi kaže da mu je žao. Da želi da se iskupi za ono što mi je učinio. Nasmejala sam se i rekla da se smatra iskupljenim. Jer, mi stvarno nije bilo bitno. Napokon ništa nisam osetila. Ni mržnju ni ništa. Bilo mi je svejedno. Skroz.

Nije mi ni donelo neku sreću ili olakšanje koju sam nekad zamišljala da će doći, ako se nekim čudom desi ovo. Da shvati koliko se ogrešio o mene. Ništa. Prazno.

Pitao me je da li mu verujem da se promenio. Verujem, što da ne. Ali, ne, ne želim da razgovaram više od toga sa njim. Ništa. Zašto bih? To je sve bilo tako odavno. Civilizovano smo završili razgovor.
Nisam puno razmišljala o tome. Posle par minuta slaganja ovog posta u glavi, sve je otišlo. Jer tu zaista nema više ničega.

I baš me briga da li je to bilo iskreno izvinjenje ili ne. Briga me da li je možda na samrti ili prolazi kroz naših nekakvih ”12 koraka”. Ili mu je samo bilo dosadno.

Dalo mi je tračak nade za nešto drugo. Da će neko, neko koga sada mrzim, kroz neodređeni broj godina, negde sedeti sam, setiti se mene i pozvati, a meni će biti svejedno.

Možda ta karma, i postoji