Primetila sam da sam se operisala od određene vrste drame u mom životu. To je dobro. Ne reagujem na tu emotivno – manipulatorsku patetiku kao ranije. Ne dotiče me, stavila sam neki nevidljivi zid i ne može mi ništa.

To je dobra stvar. Opet mogu da razgovaram sa nekim ljudima, koji imaju neke druge stvari da ponude. Ja zadovoljna.

Uvek pričam kako meni treba stvarno mnogo da bi me neko iznervirao. Mislim, iznerviram se u sekundi, planem, ispsujem u sebi ili naglas, ali isto tako sagorim brzo, splasnem i sve je ok, može se zebavamo.

Dve stvari koje su ranije umele da me isteraju iz takta i ”izuju iz cipela” su ljudska glupost i onaj čist, jednostavan ničim izazvan bezobrazluk.

Ljudska glupost me više ne nervira ”tako”. Popizdim u sekundi ali sam naučila da joj se smejem, podsmevam ili uživam u lakoći postojanja njenih vlasnika.

Ali taj bezobrazluk! Dušu mi jede. ”Tako” bezobrazni ljudi obično imaju dovoljnu inteligenciju da vas udare na kvarno i ujedu za srce sa osmehom na licu.

I tu nastaje moj problem. Prva i jedina reakcija na to mi je da nekome razbijem glavu. Odma’, bez pardona. Da li rukom, da li nečiju glavu o zid, šank, da li flašom ili bilo kojim drugim priručnim predmetom u glavu. A to ne ide. Mislim, nisam neki pacifista, ali ne ide sa 25 godina da se bijem. A i dama sam.

Ne umem da odgovorim ”onako”. Da vratim, sa istim osmehom na licu. Ne padne mi ništa tako na pamet. Na kvarno. Ne radi mi mozak tako. Setim se tek posle, šta sam mogla da kažem.

I tako, učim se sada toj veštini. Da budem jednako bezobrazna sa osmehom na licu prema onima koji to zaslužuju.

Imate neki savet?