Vi znate tu da sam ja uzela jedno šes’ meseci od sopstvenog života da se revitalizujem i energetiski restauriram. Radila sam na ler i na minimum, pusteći život da se okreće oko mene, da me nosi gde hoće, dok ja ne sredim neke stvari u svojoj glavi.

Bio to period velikog tumbanja. Prošla sam kroz spektar najrazličitijih emocija, od neopisive tuge, preko besa, vrištanja u snovima, vrištanja u jastuk da ne čuje komšiluk, neopisive mržnje i želje za bacačem plamena, pa do ravne crte. Buljenja u prazno i ničega. I na kraju se to sve sleglo.

I ja ispado’ new and improved me. Balon je skoro, pa formiran. Ja zadovoljna.

I krenula ja tako formirano-hibridna, u svet, među ljude. Uspela sam samu sebe da zaprepastim (na dobro) svojim rekcijama što unutrašnjim što javnim. I bila još zadovoljnija. Svemir izgleda i on bio zadovoljan, pošto krenuo da mi baca neke lepe stvari

Onda sam od dva različita čoveka dobila da ja nisam više dobar čovek.

Ja ne bih, bila ja kad se ne bi zapitala da to možda nije istina. Dala sam mu na razmišljanje, kad se sve skupi jedno pola sata. Možda sam loš čovek, mada nešto ne verujem. I prekinula da razmišljam o tome.

A onda se juče dobri svemir opet umešao. I doneo situaciju u kojoj je i meni bilo jasno da sam okej.

I tako…. dobra sam (al’ kako za koga Big Smile