Danas je bio baš onako usran dan. Počeo je od ponoći…..

…ali pre opisa kakav mi je bio dan….

Ne volim da pišem o ovome što ću sada pisati. Ne volim da pričam o ovome što ću sada pričati. Imam strašno potrebu da sročim to. Da pišem o tome. Da se malko izjadam. Ali ….

Ja volim svoj život. Ne mogu da kažem da sam nesrećna. Sviđam se sebi ko sam i šta sam (mada što se više sebi sviđam ispada da se drugima sve manje i manje sviđam). Volim svoju porodicu, divna je. Imam predivne prijatalje i svaki dan se zahvaljujem na njima. Imam obe ruke i obe noge, koliko toliko zdrava sam, kao i svi koje volim oko mene. Nije kao da krvarim ili imam neku neizlečivu bolest. Zato kada krenem da cmizdrim oko ovih stvari samo imam još veći osećaj krivice.

…ali da se vratimo na noć pre nego što je počeo dan. Na svakih pola sata me je isterivao iz kreveta napad panike. Na svakih pola sata sam se budila sa vriskom i proveravala da li još uvek osećam ruke i mogu da ih koristim.

Ujutru sam bila kao zombi, pa su počeli naleti hladnoće i vrućine. Tresu se ruke i apsolutno sam bila neupotrebljiva bila. Onda su stigli svi boom-ovi koje krijem u kutijama sakrivenim u svom mozgu.

Ćutim o usamljenosti koja me izjeda.

Ćutim o najjednostavnijoj želji koja nikako da se ostvari. Ćutim o strahu i o jezivom predosećanju da se nikada neće ostvariti.

Ćutim o onome što me je toliko povredilo da ne smem da mislim, a kamoli govorim o tome, jer se sve vrati, odmah istim intenzitetom.

Ćutim o svom idealističkom, romantičnom pogledu na lojalnost, čast i hrabrost.

Ćutim o tome koliko me izjeda što toliko ljudi nema pojma ko sam u stvari ja, iako se derem na sva usta i pokušavam da objasnim.

….

Onda je došla mama i razgovarale smo. Onda nisam ćutala. Onda sam plakala. Jako dugo. I govorila o stvarima o kojima ćutim. I nije bilo lakše. Lažu, kad kažu da treba da se isprazniš. Nije lakše, samo se praznije osećaš.

Onda sam htela nešto da napišem. Pa sam otvorila blog. Pa sam videla jedan od onih komentara koje dobijam svaki dan. Da je bilo koji drugi samo bih ga obrisala i ne bih se obazirala. Ovom sam dopustila da me povredi.

Onda sam vagala da li da prestanem da pišem blog i da ga obrišem. Da li ja stvarno moram da trpim svakakve uvrede od ljudi koje ja uopšte ne zovem, a još manje teram da čitaju bilo što ja baljezgam ovde na mom minijaturnom prostoru na internetu.

Odlučila sam da tu odluku donesem kasnije.

Onda sam popila lek za lepo ponašanje.

Onda je došao prijatelj i učinila sam nešto lepo za njega.

Onda je on učinio nešto lepo za mene.

Onda se dan završio.

Sve stvari sam spakovala nazad u kutije i gurnula ih još dalje, sa čvrstom namerom da ih ne otvaram neko vreme. I da nastavim da ćutim. O njima…

…jer ja volim sebe i ono što sam. Volim svaki trenutak koji me je načinio ovakvom, volim sve ljude koji su me napravili ovakvom kakva jesam i koji me idalje obogaćuju i pomažu mi da rastem i razvijam se. Volim svoj život.

Ovo je bio samo jedan izuzetno loš dan.