Većina vas koja me čita je do sada, nadam se, ukapirala da je sve što mi padne na pamet napišem. Nemam tajni, nije me sramota, jednostavno MORAM da napišem bilo šta da mi se vrzma u glavi. Tako mi lakše. Tako sređujem svoj privatni haos u glavi.

Takva sam i u ”prajvat lajfu”.

E sad. Kad smo to raščistili. Već neko vreme glava će da mi otpadne i usta mi poludela koliko nešto želim da KAŽEM. Ali, onako efektno. Nešto što me tišti, tera me da urlam ili zaplačem iz čista mira (što znamo da nije iz čista mira).

Ali…stvar je u tome da većina problema ide iz toga da ja uopšte treba nešto da objasnim. NEĆU da objašnjavam. Neke stvari treba da se shvate i osete bez reči.

Ako bih ja to ovde napisala, to bi onda bilo objašnjenje. A neko bi pročitao, neki kojima ne teba da se objašnjava. Kojima ja ne želim da objasnim.

Odavno sam se žalila kako mi je krivo što nisam neke stvari oko anonimnosti u vezi bloga uradila drugačije. Sad mi je mnogo krivo. Što se tiče ovoga. Jer toliko želim da napišem to. Al’ ne mogu. Mislim mogu, ali ne želim. Onda bi mnoge stvari izgubile svrhu.

Ako otvorim novi blog, kako ćete onda vi neki, koji mi mnogo značite, znati da sam to ja?

Zbog toga ne želim da otvaram novi.

Pa zato i dalje ćutim.

Mislim post postoji. U mojoj glavi. Samo ne smem da ga napišem. Jer ću ga onda objaviti.

A tako ne želim da objašnjavam…

Je l’ vidite kakav je haos u mojoj glavi kad ne mogu da napišem ono što besni u meni?