Sve patim ovih dana što mi blogić prazan, ništa ne pišem, malo mi krivo zbog toga, ali nemam šta! Nemam.

Od dosade može da se umre. Definitivno.

Nikad ne bih mogla da poverujem da je proces ne rađenja ništa toliko frustrirajući i naporan.

I tako sedim po ceo dan ne radeći ništa, iq mi je u konstantnom opadanju, ništa se ne dešava, ni o čemu nemam mišljenje, pa tako ne mogu n očemu ni da pišem.

Zbog tog opadanja inteligencije sam i podlegla nekoj tinejdžerskoj masovnoj histeriji tj njenom fenomenu, pa provodim vreme baveći se istim, što kod mene izazvia kontradiktorna osećanja neoposivog stida i vrlo čudnog uzbuđenjenja. Sve u svemu, to mi je smo potvrdilo, da osim što postajem gluplja iz dana u dan, ja sam i emocionalno zaostala.

I tako.

Izroniću na površinu kad se u mom životu pojavi neki ne dosadan faktor. Pošto ovako, stvarno nemam šta da vam kažem.