Juče se videla sa nekim prijateljima koji ne žive ovde, koji su jaaaaakoooo pametni i sasvim svoji. Pa završismo kod nekog trećeg, pošto napolju bilo mnogo ‘ladno. Sve sam se smrzla, sad ako se razbolim ima tripujem da ću mrem od svinjskog gripa ….opet lutam od teme.

Elem, pričasmo mi to o svemu i svačemo. Ona verbalna dijareja i mentalna gimnastika. O filozofima, o teorijama postanja, o tome da je čovečanstvo otišlo u trista lepih pizdi materina, da je, ako je ikad i imalo svrhu, negde se gadno zajebalo, pa nam treba totalni reset čovečanstva, pa ako ponovo postojimo, postojimo. Onda smo malo razgovarali o tome gde se čovečanstvo zajebalo, pa moji prijatelji imaju teoriju o tome da je to sa nastankom morala, a moral je nastao iz prelaska sa matrijarharta u patrijarhart (o ovome imam još mnogo da razmišljam, za sada nemam dobar protivargument).

Onda smo razglabali o mašti i imaginaciji. Tj – prvo su postojale priče, sam si radio svoje vizualizacije, onda slikovnice, crtaći i na kraju video igrice. I o tome koliko je to loše. Jer, za svako stvaralaštvo, bilo kakvo, je potrebna mašta. A sve ove stvari ubijaju maštu i imaginaciju. Tako da nema mašte – nema stvaralaštva – nema pristojnog čovečanstva.

Onda smo se raspravljali malo o deci i o tome da li ljudi treba da se razmnožavaju, ali o tome se raspravljamo već godinama, pa ništa novo nismo imali da kažemo jedni drugima, pa smo prešli na značaj psovki u razgovorima.

U jednom trenutku smo prešli na gramatiku. Tj. da li se određena krema za brijanje zove KAPO ili KARO (napisano ćirilično). Pošto je jedan od nas završio srpski jezik i književnost, objašnjeno nam je da se slovo k drugačije piše kada se piše ćirilicom a drugačije kada je latinica, i da je ovo slovo napisano latinično i onda je to KAPO. Složismo se sa tim, ali ne mora da znači da je to to, jer ne znači da su bugari ili ko je već pravio to, znao za ta pravila, možda su samo hteli da napišu neko slovo k, mislimo više da ja KARO, jer su dezeni na kutiji romboidi.

Onda smo ga još malo tupili o državnim uređenjima, demokratiji koja ne može nikada da postoji u svom idealnom obliku, o anarhiji koja nikad ne može da postoji jer onda ne bismo imali internet, itd..

I tu negde, pre nego što se raziđosmo, krenusmo u temu, o kojoj ja svaki dan razmišljam minimum 10 minuta pa do 3 sata. Veliki prasak ili Big Bang. Za sada najverovatnija hipoteza, razmišljanje o nastanku svemira. Ogromna gustina se toliko skupila, eksplodirala, u prvim sekundama eksplozije, nastali svi parametri po kojima funkcioniše univerzum, sve, pa i mi. I to nemam problem da shvatim. Imam problem da shvatim otkud ta ”gustina” – ”tu”? Šta je ”tu”?, odakle ”tu”? Kako se zgusnulo u oblik čiode? Kako, bre, ni iz čega (niizčega?) može da nastane nešto, a kamoli sve?!

I fala Bogu, pošto mnogo pametniji ljudi već decenijama nemaju odgovor na to pitanje, nismo ni. Nešto najpribližnije odgovoru dobila sam u fazonu: ” Čitaj Teri Pračeta”. A čitala sam ga…

I tako, sa nestankom piva, završilo se i naše druženje, ode svako svojim putem. Usput pričasmo malo o Bunjaelu i tako prođe druženje.

Volim svoje prijatelje.

A jel’ može neko od vas da mi objasni kako to ni iz čega (niizčega ?) može da nastane nešto ?