I tako sam ja juče volela sebe, pričala sama sa sobom u ogledalu, skupila armiju ljudi da ostavlja poruke na sekretarici univerzuma, verovatno napravila kratki spoj itd.

Legnem ja popodne da dremnem, jer nemam nikakvu obavezu u životu i dosadno mi, kad mi zatrndče telefon. Poruka, sa nepoznatog broja, veli Šta radiš? Uputim ljubazno pitanje Ko si ti? Stiže mi odgovor, čovek se predstavio i rekao mi da ga ne znam. Stavim telefon na sajlent i nastavim da spavam.

Posle dva sata me probudio fiksni. Zagledam se u mobilni telefon, vidim dve nove poruke. Od istog onog kog ne znam. U jednoj piše da mora da sam iz Bora, a u drugoj me pita da li ja to ne pričam sa strancima.

Odjednom mi sine! Univerzum mi šalje muškarca. Doduše, ja sam obično mislila da će to da bude poštar, ili neki sudski službenik koji će mi doći na vrata, ali može i ovako, pošto me možete sresti u poslednje vreme samo ujutru kada kupujem hleb, novine i cigarete.

Odlučim da ne odbacim ovu priliku olako, već da prihvatim poklon od univerzuma. Skoknem do kioska, u potpuno neuobičajno vreme dana za mene, dopunim kredit, i pošaljem mom muškarcu iz univerzuma poruku da se objasni, ko je, šta je, odakle je, odakle mu ja i šta ću ja njemu. Odgovorio mi je u stihu, nešto da ne može izdati prijatelja. Ja sam mu odgovorila da ne sere, nego da se izjasni. On spomenu fejZZZZZbuk. Ja pristanem. Kažem da me nađe, kad me već ‘oće. Stiže mi još jedna poruka: ”Vraničić beše”. Nemaš pojma – odgovorim. I tu se prekine naša konverzacija.

I šta sad? Ništa. Ovo možda i radi. Samo što smo od tolikog voljenja mene skrenuli nekog sirotana koji je bio na putu Ivane Vraničić. Valjda će mu univerzum pomoći da nađe opet put do nje. Ja ću sačekam još malo. Još uvek je rano… Vi nastavite da me volite.

:mrgreen: