Danas uopšte nisam u svom šarmantnom raspoloženju. Niti sam slatka, niti savršena, ni duhovita ni ništa. Još uvek se volim, da ne bi poremetila onu ravnotežu koju želim da postignem sa univerzumom, ali ne volim nikog drugog. Ne baš nikog, ali razumete.

Besna sam, tužna i ogorčena.

Pre neku noć me je neko pitao nešto. I ja sam odgovorila. Bez razmišljanja, onako iz srca i dubine svoje duše. Samo je odgovor izleteo iz mene. Da sam stigla da porazmislim, ne bih odgovrila tako. Uvila bi u ”oblande”.

Onda sam se naljutila na sebe. Što još uvek tako mislim. Što još uvek tako osećam. Što to nije otišlo iz mene. Jer, mislila sam da jeste.

Onda sam se još više naljutila na sebe, jer sam možda još tad trebala da reagujem drugačije. I jeb’o me moj ponos i dostojanstvo. Onda sam mislila kako bi bilo lepo da sam pravila neke scene. Da sam vikala, jebala mater svakome, polomila nešto, spalila nešto.

Ne bi se povukla.

Onda se opet setim da je ipak bolje što je ovako. Da mi je moja duša mirnija.

Ali ljuta sam! Ufffff kako sam ljuta! Ljuta sam što su dopustili da se povučem. Što niko nije ništa rekao. Ljuta sam!