Vidim jutros kod Mahlat svi vole život, a ja se nikako ne osećam tako. Obično depresivne retrospektive/rekapitulacije/ne znam koju pravu reč da upotrebim radim za svoj rođendan. Ali nekako me uhvatilo jutros.

Em ne mogu da spavam jer mi zapušen nos, boli me desno uvo – bukvalno, em sam se sa onom mojom iluzijom malo fakoofovala, ustala jutros da popijem lek i zakačila se sa ćaletom jer ne pokazuje dovoljnu brigu za moje zdravlje, već može samo da mi kaže da sam ja sama kriva za to što se razboljevam. Ta rečenica me izbezumljuje već godinama. Zato što ja stvarno ne volim zimu i ‘ladno i čim za’ladni ja se oblačim u dva’espet džempera i dukserica, ne idem golih stomaka, odma’ oblačim one gilip(b)terke ispod (potkošlje, majice, zaista ne znam kako se piše), izuvam patike, nosim čizme i padam u neku hibernaciju. I onda vam neko kaže sama si kriva kad ”ideš gola”. Gde bre idem gola!? Kamo lepe sreće :)

Elem, inventar stvari koje imam u životu: moju ludu glavu. Koliko je volim, toliko je nekad proklinjem. Moje lude roditelje, mogu ja da sercukam koliko god hoću, mnogo su mi dobri, stvarno nemam neku ozbiljnu stvar da se požalim. Nije da su me vezivali za radjator i tukli palicom za bejzbol. Nisam zanemarivana emocinalno, nikako – marinirana sam u ljubavi ceo život. Imam Anu. Ali je nemam. Tu je, ali nije tu. Moja velika familija, svi lupnuti na svoj način, ali ih volim bre do besvesti. Moji prijatelji. Pisala sam o njima.

Kad stignem do ovde i pogledam, opet me sramota da se žalim na bilo šta, pa zato i neću. Opet ostavljam to za rođendan. Ali danas je nečiji drugi rođendan. Danas je rođendan mom divnom prijatelju – Burtonu.

Moj frend je danas nabio tries’ godina u guzicu. Dok ja sad ovo pišem on verovatno spava slatkim snom, a meni ne pada na pamet da ga zovem i čestitam, jer ima da me mrzi do kraja vaseljene ako ga probudim. Voli čovek da spava. Ja ga puštam.

Pisala vam ja o Burtonu ranije, i kako je super frend, i kako me voli, trpi, uči, podiže celog života i otrese mi kolena, pa me gura dalje. I uopšte ne znam odakle mu toliko strpljenja, jer, hvala Bogu i on je samo čovek, a ljudi imaju svojih problema.

Da vam kažem ja još nešto o njemu. Da vam kažem da je veoma rano ostao bez oca, ali da nikad nije dopustio da ga to bilo kako definiše kroz život. Da glupim spletom okolnosti i životom u Srbiji nije završio fax, ali opet zna o računarima više od svih zajedno ovde. I neprestano koristi to znanje. Da svira bas i to da jebe keve kako svira bas. Da komponuje pesme. I to kakve pesme! Da bez obzira na to kakve prepreke imao u životu, nikada nije odustao od svoje ljubavi za muzikom. Da radi kao konj. Da svaki dan uči nove stvari. Da se konstantno usavršava, što mene izbezumljuje jer mi nije jasno kako akumulira toliku količinu podataka u svoju tvrdu glavu. Da nikada ne odustaje, ma koliko mu ovaj univerzum podmeće nogu. I toj osobini se kod njega ”divim do imbecilnosti”. Ja obično splasnem, a on se samo iznervira i popizdi i kaže ”e nećeš vala”.

Znate ono kad zamišljate da dobijete neke velike pare na lotou ili neko pandrkne pa vam ostavi nasledstvo? Pa vi zamišljate šta biste uradili sa tim novcem? Znate šta bih ja uradila, prvo (posle dvodnevnog opijanja naravno)? Uzela bih mog frenda Burtona za ruku i rekla ‘ajde, idemo. Da kupimo sve što mu treba. I tu ne mislim da odemo do Maxija po namirnice. Mislim na besni studio i neki comp i neke kartice i ima tu još svašta nešto. Zato što želim da mu poklonim ceo svet. Zato što želim da se svi njegovi snovi ostvare. Iako znam da bi se on na ovo samo nasmejao i rekao da će on sve SAM da ostvari. Ali, opet želim ja. Zato što je zaslužio svet. Zato što ga volim, u neopisivo velikim količinama. Zato što je on moj prijatelj. Zato što je najbolje ljudsko biće koje znam. Mnogo ga volim.

I danas je njegov rođendan. Dan kada slavimo taj predivan događaj kada je on rođen. I na tome sam veoma zahvalna!