Juče se povela vrlo žučna rasprava u mom domu koja je krenula od mladih taksista i muzike koje puštaju pa do teksta koje je napisala Suske pre neki dan. To sam ja bila vrlo glasna i besna o tome kako je današnja omladina amoralna. Da više ne postoji to da su toliko oštećeni da ne poznaju razliku između dobra i zla, već da ih baš briga. Da je najvažnije njihovo dupe, da će da gaze i preko živih i preko mrtvih da dobiju ono što oni žele. Da ne postoji prijateljstvo, čast, ljubav, porodica, mama i tata. Postoje samo oni, njihove potrebe i sitno zadovoljstvo.

Tu sam ja bila kritikovana da ne mogu tako da govorim, jer ipak ja završavam školu koju završavam i treba njima i tim poslom da se bavim. Moj odgovor na to je bio da mi ne pada na pamet. Nikako. Da ne želim više da učestvujem u eksperimentu od ludnice zvanom Srbija, da za mene jednostavno nema svrhe, da mi ne pada na pamet da idem na posao i da se bavim petacima koji donose bombe u škole, kao što smo videli kod Dede, već da ću lepo da idem u neke Švedske, Norveške, Amerike i da se bavim histeričnim tinejdžerkama koje je ostavio momak.

Ta naša rasprava se završila u šaljivom tonu pitanjem moje majke da li hoću levi ili desni obraz da joj opalim šamar. Zaključili nismo ništa.

Ja se sinoć razmišljam da nisam možda stvarno preterala, da nisam prerano odustala, možda za nas još uvek ima nade i tako.

I jutros, tj u pola 1 (iscrpeo me stomačni vajrus, pa mnogo spavam), ja potvaram moje omiljene blogove i odem do Raina, koji je po drugi put među blogerima i pročitam njegov najnoviji post. I ne iznenadim se. Što je najgore. I sve mi je jasno. Nisu to više samo deca. To smo mi. To je naše društvo. Među njima ja živim. I NEĆU BRE VIŠE. Što bi rekla Katarina Anđelić iz serije Otvorena vrata: ja ću granicu da prepešačim, preplivam, preronim, ali ja više da živim ovde NEĆU!