Neću kući! Neeeeeee!

Do poslednjeg momenta nisam želela da to prihvatim. A to i nije bilo teško zato što nismo imali pojma kada se vraćamo kući. Veče pred poslednjeg dana, na oglasnoj tabli u najzabačenijem kutku hotela, tenkre je ostavio obaveštenje kada bus dolazi po nas i kada nam avion poleće.

Bus nas skuplja u 10 do 3. Ustala to jutro normalno i otišla na plažu. Slikala sve i svakoga.

Photobucket

Photobucket

Počinje da mi se skuplja grč u stomaku. Ne želim da odem. Niko mi ne nedostaje, grešna mi duša. Ovu plažu, ovo mesto doživljavam kao moj dom. Ovde mi bre duša kliknula. Ovde sam srećna i zadovoljna.

Prvi put mi vreme ide brzo. Polako se pozdravljamo sa svima. Skupljamo fejsbukove i mejlove. Khalid me pita da li dolazim sledeće godine, ja mu odgovaram da ću. Alexu je žao. Midu isto. Indonežanin oženjen Šveđankom nas zove u Švedsku i kaže da će mu nedostajati ”funny girls”. Odlazimo sa plaže. Čekiramo se iz hotela i čekamo bus.

E sad ozbiljno. Oko tenkrea i cele te organizacije. Ja se tu smejem, zajebavam i sarkastična sam. Ali taj čovek je bio odgovoran za nas. U drugoj smo zemlji. Mi smo super prošli, ali ne daj Bože da se nešto desilo, taj čovek bi trebao da nas vadi i da nam pomaže, a on uopšte ne uliva poverenje niti je bio uopšte prisutan.

U 10 do 3 dolazi bus. Z. je nema. Zovemo je, nedostupna je. Kažemo tenkreu i rahitičnoj koleginici da sačekaju. Sačekali su čitavih 5 minuta i autobus kreće u Monastir na aerodrom BEZ NJE!! Majke mi. Neverovatno. Dobra stvar je što Z, koja se pojavila u 3h na recepciji, nije mutava nego je lepo uzela taksi i stigla do Monastira. Još su tenkre i rahitična imali obraza da kažu Z. da smo mi rekli da je ona odlučila da ostane. Zamislite to bre!!

Aerodrom. Sve ono što prolazi kod nas, kod Tunižana ne prolazi. Sve je po propisima, tako da A. nikada ne bi uspela da prošvercuje one kiflice i plinske boce. Još se raštrkamo kod čekiranja i sve dobijemo različita mesta u avionu, što počinje kod mene da izaziva blage napade panike. Sedeću sama, jebote.

Sve smo završili i čekamo let. Ja izgledam ovako. NEĆU KUĆI!

Photobucket

Čekiramo se. Opet u bus. Avion. Tuga i strah pomešani u avionu. Avion poleće. Sad, da li je manja pista u Monastiru ili je drajver žurio negde, ali ne da je poleteo, nego mu je jebao kevu. Sva sam se zalepila za sedište, utroba mi se prevrnula, leva ruka počela da se koči od straha. Ma užas. A onda nas je turbulencija pratila ceo put. Turbulencija se manje oseća nego truckanje busom, ali ja opet znam da sam negde gore u vazduhu i uopšte mi nije prijatno. Opet hrana, ovog puta bolja, najbolji čokoladni kolač ikada. Taman se opustih, pustim mp3 i muzikicu, uzeh aparat da gledam slike i budem nostalgična, kad eto je stjuardesa da mi kaže da sve isključim jer počinje sletanje. Vozi čovek, ne zajebava se.

Opet pritisak. I opet bombone, žvake, zevanje, gutanje, ma ne pomaže. Boli u pizdu materinu. Sletesmo. Ja gluva.

Pasoška kontrola u Srbiji. Aerodromska taksa je 85 evra. To smo platili pre polaska. Koliko beše ovi u Jat-u primaju plate? Imate deset punkta za pasošku kontrolu. Rade tri. A nije samo naš avion sleteo. Sat vremena nam je bilo potrebno da je prođemo. Pola od toga da nađemo prtljag jer se vrteo ispod monitora na kome piše Minhen.

Izlazimo sa areodroma. Izljubismo se, i svako na svoju stranu. Nisam srećna. Uopšte. Od tada samo buljim u slike, skupljam slike sa svih aparata, pričam samo o Tunisu i dosadila sam i Bogu i ljudima. Al’ ne mogu.

Mislim, pametna sam ja. Svesna sam toga da nigde nisam bila i da nemam sa čim da uporedim. Ali ja sam dole bila srećna. Ne srećna, nego SREĆNA. I ne zbog onoga u prethodnom postu. Moja duša je dole kliknula i ciknula. I MORAM da se vratim tamo. G. i ja već pravimo planove za Novu Godinu. Da je proslavimo tamo. Novac više ne trošim. Sve ide u kasicu za Port. Sledeće leto mora da se vratim tamo, najmanje 14 dana. Postoje dve opcije. Da mi opet bude tako dobro i da se preselim da živim dole. Ili da se razočaram, pa da krenem u dalje obilaske…

U svakom slučaju. Tunis se mora doživeti. Mogu ja da trtljam ovde do besvesti, ali dok ne odete tamo, dok ne dišete dole…od mojih reči i slova nemate ništa.