Ljubav u Tunisu, naslov je knjige Isidore Bjelice, koja mi je preporučena, posle prepričavanja jedne priče. Bilo me sramota, ali sam juče otišla do biblioteke i zamolila bibliotekarku da mi nađe tu knjigu i rekla sam joj da me je sramota. Knjiga je….glupa. Ali opisuje ”ono”. Nalazila sam to u nekim pasusima. Nešto kao ovo: ”Žid je verovao da Afrika provocira naše stvarno ja i pokazuje nam telo onakvim kakvim ga ne poznajemo…U Africi telo počinje da živi svoj zaseban život, da dominira i preuzima naš duh…”

”To” je teško objasniti nekome ko nije bio tamo. U Tunisu vreme sporije teče, srce drugačije kuca, krv vrelije teče venama. Ne znam zbog čega. Da li je to od sunca, mora, vazduha – seratonin divlja. Vlada neopisiva euforija i sreća. Stanja u kome je sve moguće. Ne znam. Ne umem da objasnim. Pokušala sam nekim prijateljima kada sam se vratila. Reči zvuče banalno, glupo.

Kažu da leto i odmori podrazumevaju letnje romanse i slične zajebancije.Ne znam. Poslednji put kada sam bila na moru sam tek postajala tinejdžer tako da ne znam kako to ide. Da je bilo letnjih romansi, bilo je. Flerta i uživanja na sve strane. Niko nije ostao uskraćen. Ali Tunis…

….U Tunisu je sve drugačije. Kombinacije, bilo gde na svetu nemoguće, tu su moguće. Komplikacije koje bi ovde nastale, u Tunisu ne postoje. Neverovatna jednostavnost u odnosima. Vetar ima drugačiji ukus, a more drugačije miriše. Sunce peva drugačijom melodijom.

Svako je imao svoju priču. Sve neverovatniju do neverovatnije. Čak, i na aerodromu na odlasku, kada smo se skupljali za avion, iz različitih hotela i različitih gradova, mogle su se čuti neverovatne priče od ljudi od koje to nikada ne bi očekivali. Zaraza, groznica, Tunižanski virus, bakterija, šta li je…

Moje saputnice imaju svoje priče, ali vam o njima neću pričati. Nije na meni da to ispričam. Moju priču vam mogu ispričati, ali neću. Ne zato što se stidim ili se malograđanski bojim ”šta će reći svet”. Naprotiv, moja priča je nešto čime se izuzetno ponosim. Ponosim se svojom hrabrošću da uđem u nju bez oklevanja. Divim se i zahvalna sam univerzumu kako je spojio sve okolnosti da se ona desi. Kako je postavio prave ljude na pravo mesto u pravo vreme. Divim se sebi što sam bila dovoljno hrabra da ispratim svoj instinkt do kraja. Što nisam ustuknula pred teškoćama koje bi mi se na bilo kom drugom mestu učinile nepremostive, dok sam u Tunisu lagano odplesala preko njih. Ponosim se svojom kreativnošću i tuđoj spremnosti da tu istu prihvati. Zapanjena sam svojom sposobnošću da uživam i da se smejem punim plućima. I beskrajno sam zahvalna na tom iskustvu. Jer, me je nepovratno promenilo. Na beskrajno mnogo načina.

Pa zašto, pitate se, vam onda ne ispričam? Iz dva razloga. Prvo, zato što ne biste razumeli. Jer niste disali taj vazduh, niste se pržili pod tim suncem i kupali u toj vodi. A drugi, i najbitniji zato što je to moja posebna uspomena. I ne želim da je delim sa svima. Ne želim da je ispričam previše puta, ne želim da bude pročitana previše puta. Želim da je ljubomorno čuvam samo za sebe. Da je ne izližem i ne ofucam. Hoću da uvek ostane sjajna i posebna kao što jeste. Jer jeste zaista posebna. I neverovatna. Dokaz da je život stvarno čudo i da kreira najneobičnije priče na svetu.

Nadam se da to razumete. Ako ne, žao mi je. Ali onda, brzo, trk u Tunis, po svoju priču. Onda ćete razumeti. Ja mogu vam samo pokazati deliće te sreće kako izgledaju:

Photobucket
Photobucket
Photobucket