Odmah da vam kažem na početku da sam konfuzna. Ne umem da sredim misli i sećanja nikako. Ne mogu da pronađem red po kome bih opisivala događaje, tako da se unapred izvinjavam ako preskačem, dodajem, oduzimam ali puna sam utisaka. Srećna sam. Nisam znala da sam sposobna da budem toliko srećna koliko sam bila tih 10 dana na moru.

Posle tumbanja u mom emotivno – socijalnom životu i onih stresova, univerzum je rešio da me nagradi. Da spoji sve tačkice i zvezde, da Uran bude u Neptunu, a Venera u sedmospratnici ili kako god, tako da bi letovanje bilo genijalno. Fantastično. Pare koje sam dala su se višestruko isplatile. Ali, za početak da krenemo od početka:

Avion! Ceo dan mi bilo muka i imala sam sraćku od straha. Ceo dan sam razmišljala da li da kloknem bromazepame, da se utepam nekom vodkom ili da uradim kombo obe stvari. Ne mora da napominjem da sam bila veoma nervozna i napeta, i da sam se istresala na moje dve nevine saputnice M. i A. Ali A. i M. su dve najveselije devojke tako da su me maksimalno tolerisale i trudile se da mi taj proces učine što bezbolnijim. Na kraju sam odlučila da budem Džek i odem potpuno strejt u avion.

Posle hiljadu kontrola i ostalih budalaština, gde te uopšte ne kontrolišu kako treba, već te samo cimaju, uđosmo mi nekako u avion. Ja u sredinu između A. i M., da mi drže stra’. Nikako mi nije dobro. Histerično se smejem i plače mi se. Avion veeeeeliki, preko 100 ljudi unutra. Sva sam se spetljala sa onim pojasom, tako da je A. morala da me veže, jer nisam umela.

Kako su krenuli da voze avion meni tako teško palo. Ona stjuardesa demonstrira kako da dišem kiseonik u slučaju da mi treba (neće da mi treba, neeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeećeeee!) i kako da naduvavam one pojaseve ako slučajno preživimo pad tolikog aviona u more. Fut. Tu su već A. i M. ušle u neuništivo zajebantski mod i da se horski smejemo kroz avion što je za posledicu imalo to da su nas svi mrzeli.
Kad je pilot, Tunižanin valjda, njihov avion je bio, krenuo da nas obaveštava na lošem engleskom da krećemo, koliko ćemo ići i na kojoj visini, bila sam ubeđena da je pijan što sam podelila sa drugaricama, što je izazvalo provalu smeha.
Poletanje. Ništa. Nije ništa, ali ništa strašno kako sam očekivala i kako su mi pričali. Nisam se zalepila za sedište, niti videla svoje noge. Ništa. Samo vrlo kratak osećaj talasastog puta. Talasasti put – kada se vozite autom po brdašcima. Ništa posebno. Tu se ja oduševim od sreće, jer sam glatko prošla i počnemo još glasnije da se smejemo i lupamo gluposti.

Ja nisam znala da avion skreće, nekako mi sve izgledalo da on ide samo pravo. Jok bre, skreće. E to nije lep osećaj ni malo. Nikako mi se nije svideo, ali opet, A. i M. su bile tu da mi drže stra’.
A onda su doneli hranu. Svi su mi pričali o jatovim socijalnim sendvičima, ali mi smo dobili tunižansku hranu, začinjenu, pomalo smrdljivu sve zavijenu u celofan sa sertifikatom da praseta nema nigda u tom celofanu. OndaK smo se malo smejali priboru za ručavanje i vrlo opasnom i oštrom nožu napravljenom od najfinije plastike. Onda smo istim tim nožem pokušali da sečemo ribu i neke jebemliga kakve rezance i na kraju odustale. Jele rukama kao svinje i sve se umastile.

A onda sam ja rešila da častim. I od tada su počele da se dešavaju sve nebulozno neverovatne situacije koje su nas pratile celo letovanje. Elemmm, pošto sam bila toliko hrabra i nisam vrištala i plakala u avionu, niti dobila očekivani napad panike, rešila sam da utepam moje drugarice od alkohola, i tako, za početak naručila 3 piva. A dobile smo četiri piva i čokanče absolut vodke. Ne znam. Ne pitajte. Smejasmo se i krenule da pijemo.

Ne znam kako me je stjardesa provalila da sam ljubitelj časice, ili sam toliko izbezumljeno izgledala, ali je stalno dolazila da proverava na indijanskom engleskom da li je vodka dobra i da li nam prija. A prijalo nam je sve. Vrištale smo od smeha, lupetale gluposti i jele kiflice koje je A. prošvercovala u avion u svom ručnom prtljagu.

Photobucket
Ja izbezumljena

Ne umem i nemam dovoljno reči da vam opišem tu atmosferu u avionu koju smo napravile nas tri. Trebalo je biti tamo. Da sam ja bila tamo i ja bi nas mrzela. Tri devojke koje nekontrolisano vrište od smeha, a pritom A. ima najglasniji i najgrlatiji smeh koji ste ikada čuli. Od tolikog smejanja A. je uspela da obori jedno pivo i prospe ga po celoj meni i sedištu. Uopšte mi nije bilo jasno kako od toliko male limenke toliko mnogo piva može da izađe, da sedište i ja budemo skroz na skroz mokri. Ali ima A. rešenje i za to. Iz svog ogromnog ručnog prtljaga u kome se nalaze kiflice, parfemi, dezadoransi, plinske boce, A. vadi najveći peškir koji ste ikada videli, tera me da ustanem i stavlja ga ispod mene. Da ne nazebem. Baš je drugar.

A onda je tu negde počelo sletanje. I to je najneprijatniji deo, za mene bar. Imala sam i žvaku, sisala sam bombone, gutala sam vazduh i zevala, ne radi ništa. Ogluvela sam. Do bola. Mnogo me boli ta promena pritiska i tek mi se sutradan popodne sluh vratio u normalu.

A onda smo sleteli. Neosetno. A onda je usledio aplauz. Stalno sam slušala o aplouzima kada pilot, kome je to posao, spusti avion i zamisli ne ubije nikoga, a sada sam prvi put to doživela. I smejala se kao nezdrava.

Jebote u Africi sam! Na drugom kontinentu!! Ganjaju nas u neki autobus kao stoku i odvode na pasošku kontrolu. Ne znam koliko aviona je sletelo, ali gužva je neviđena. Usput popunjavamo neku prijavu boravka, što meni izuzetno teško pada, jer imam veštačke kandže pri čemu sam potpuno neupotrebljiva za gomilu poslova, a jedna od njih je pisanje. Stojimo po redovima i stojimo i stojimo. Usput se sve kao smejemo da će grupa da ode bez nas jer smo se totalno pomešali sa nekim nemcima, poljacima i slovacima. Prođosmo nekako pasošku kontrolu i uputismo se ka prtljagu. Tu su svi. Da ne brinem.

Tražimo našeg vodiča. Rekli nam da se zove Aca. Nalazimo pano naše agencije i tipa. ”Si ti Aca?”, ”Ne je sam Tenkre (tako ćemo ga zvati u daljim tekstovima kada ga budemo pominjali”. Mi smo te i te. Nađite autbus broj 1 i idite tamo.
Našle smo autobus broj 1, ubacile torbe i krenule da čitamo korisne informacije o zemlji u kojoj smo. O tome da vodu ne treba da pijemo iako je bakteriološki ispravna, kako da zovemo kući, koje pare se koriste, kako da pošaljemo razglednice, ostatak ”korisnih” informacija su o fakultativnim naplaćujućim izletima.

Čekamo jako dugo ostatak putnika, pa ja izađoh da pušim. Tunis je najbolja zemlja na svetu. Skoro svuda može da se puši! I tako ispred busa pušim ja sa drajverom autobusa. Nemamo dijalog. On ne priča engleski, ja ne pričam francuski, gledamo se i pušimo.

Napokon se svi pokupimo i put pred noge. Od aerodroma u Monastiru do Porta gde mi idemo, ima negde oko pola sata. A. je pala za slobodu od umora i zaknjavala, a M. i ja smo slušale korisne informacije od tenkrenove rahitične, bledunjave, uredno začešljanje koleginice. Ispričala nam je sve što smo dobili na papirima ”korisne” informacije, dodala da je saobraćaj lud i da nema semafora i pešačkih prelaza (stvarno ih nigde nema!) i da budemo pažljivi kada prelazimo ulicu i da ne vole pešake (ako nisi žensko i u suknji, onda te vole najviše na svetu). Obavestila nas je i da će sutra neko doći u hotel u 10 sati da porazgovaramo još malo.

Stigli smo u hotel. Pola 2 noću. Tenkre nas je izveo iz autobusa i rekao ”Evo vam ga hotel, čekirajte se, vidimo se sutra”. Dobro. Čekirasmo se. Opet indijanski engleski (Idem na kurs francuskog, mame mi! Naučiću ga!). Stigle smo. Akmer nam pokazao sobu. Istuširale smo se. Legle i zaspale snom pravednika.

Photobucket

U Africi sam. U Tunisu, U Port el Kantaoui-u, u hotelu Vincci Kantaoui Center. Jebote!

Nastaviće se….