Predrasude. Imala sam ih itekako. Strahove – osnovane – neosnovane. Čitala na netu o hotelu gde idem – ne valja hrana, ne valja usluga, ljudi neljubazni. Priče – Tunižani dosadni, napadni, devojke nikada nisu sigurne, prljavi su, smrde…. tako da sam tamo došla sa određenom rezervom.

Nego, da se vratim gde sam stala. Prvo jutro. U Portu smo. U hotelu Vincci el Kantaoui. To je lanac španskih hotela. Port je isključivo turističko mesto, žive od turista i tako je sve podređeno MENI. Sve, ali bukvalno sve što poželite osoblje ima da se polomi da vam učini.

Nas tri je bilo u sobi. Soba je odlična. Kreveti udobni, čisti, sobarice menjaju posteljinu svaki dan i čiste je. Imamo tv sa kablovskom televizijiom. Kupatilo sasvim pristojno sa svim potrebštinama. Tuš nam je prvih dana bio pokvaren, ali kada smo se setile da prijavimo kvar, istog dana je bio popravljen. Kuhinjica mala, ali funkcionalna – šporet, aspirator (majke mi) i firžider. Frižider neophodan zbog vode. Terasa – sto i stolice, sasvim dovoljna za sušenje veša, ne za sedenje ogromne vrućine. Jedino na šta može da se požali čovek je klima. Klima postoji, ali je fiksna. Nemoguće je menjati temperaturu, tako da su temepraturni šokovi ogromni. Unutra sveže, ledeno, napolju vrelo. Zato smo sve i promukle, a ja sam stigla i da se razbolim na dva dana, naravno.

Hotel je ogroman! OGROMAN. Ima oko 3.000 soba i nikako nisam uspela celog da ga provalim. Kičerajski jeste malo, ali takvi su oni. Hotel ima dva bazena, spoljašnji i unutrašnji i oba su lepa, ali mi uopšte nismo provodili vreme tamo. Postoji i teretana, ali tu mi nije padalo na pamet da odem. Stoni fudbal, bilijar, fliperi, gomila aparata za igrice, sve je to dostupno i besplatno. Uračunato u cenu.

Hotel poseduje i sopstveni bar u kome se svake večeri organizuju tematske večeri, ali o tome ću u posebnom delu Nightlife.

Hrana je odlična. Švedski sto. Mi smo imale polu pansion, doručak i večeru, ali nam iskreno ručak i nije trebao, jer nikako nismo želele da odlazimo sa plaže i da propuštamo odličan provod tamo. Švedski sto je odličan. Ima njihove hrane, koju sam probala, ali meni lično ne odgovara. Previše mi je začinjena, ima karakterističan šmek, a slatke stvari su slatke. Šećerni udari i šokovi. Kus – kus, njihovo nacionalno jelo me zavezalo za wc šolju na jedan dan. Ali to sam samo ja. Meni lično ne dopada, ali ima ljudi koji to vole. Ali nikada nisam ostala gladna. NIKADA. Ima hrane koliko god želite! Sendviči, meso na hiljadu načina, salate, krompiri, roštilji, pahuljice, pice, čak je bilo povremeno i svinjetine. Konobari nikada ljubazniji. Lome se oko tebe. Restoran ima deo u bašti, hladovinica i tu smo mi obično jeli. Milina. Svaki obrok mi je bio uživanje.

Tunis je savršeno mesto za ego. Posebno za devojku sa poljuljanim egom. Ulicom se čuje non stop ”Alo Alo”, ”Oh my God!”, ”Bejbe”, ”You are beutifull”, ”I love you!”, automobili ležu na sirenu kao da su oni izmislili trubljenje devojkama. Ali nikada, bar nama, niko nikada nije prišao da nas dodirne ili uznemirava. Sve je to bezazlena zabava, i iskreno uživala sam u toj pažnji. Prija bre, brate. Prosto mi bio bedak kada sam se vratila u Bg, niko živ da me pogleda

Plaža! O Bože ta plaža. Naš hotel ima svoju privatnu plažu na kojoj samo gosti hotela mogu da odsedaju. Ležaljke i dušeci su besplatni, ali ih ima malo i mogu se rezervisati ujutru, sa tim da rezervacija ističe u deset. Tu na scenu stupa Khalid, prvi čovek plaže. On namešta ležaljke i vodi računa da su svi zadovoljni i smešteni. Nama nikada nije istekla rezervacija. Obožavao nas je. Digresija – prvog dana na plaži smo upoznale dve devojke G. I Z., da smo se tražile nikada se ne bi našle, tako da je naš trio postao nerazdvojna, najluđa petorka koja je bila dobrodošla i obožavana svuda. Khalid nam je uvek čuvao mesta na plaži, lagao i svađao se ljudima za nas. Ako neko, ko nije sa naše plaže, priđe nama (a to se često dešavalo), evo ga odmah Khalid da proveri da li je sve u redu i da bude siguran da nas niko ko ne treba ne uznemirava.

Pošto sam ja ranoranilac, a izbegavala sam da spavam, da ne gubim vreme, volela sam rano ujutru da se nactram na plaži. Plaža u pola 8 ujutru je najlepše mesto na svetu. Ako ima 5 čoveka i to je to. I tako, Khalid i ja u pola 8, u kafiću na plaži pijemo kafu i pričamo. Čovek je nekada igrao rukomet za reprezentaciju Tunisa, igrali su u svetskom kupu tri godine, trener mu je bio Srbin, neki Zoran Živić. Donosio mi je i fotografije da gledam. Kasnije se propio i prokockao sve i sada radi na plaži, za neki bedan novac i izdržava familiju. Mnogo dobar čovek taj Khalid.

Naš hotel ima animatore. To su divni momci. Njihov posao je da tokom celog dana izvode razne aktivnosti tako da nikom nikada ne bude dosadno i da svi budu uključeni. Animatori rade kao konji. Oni žive i rade u hotelu. Od 10 do 7 su na plaži, a uveče su u baru hotela i tamo rade. Neverovatni su. Alex, Mido i Mumu su sjajni momci. Postoji i jedna devojka, nisam joj saznala ime, jer je ipak ona žensko i posao joj je uglavnom da čuva decu i igra se sa njima. Jebi ga, ipak je ona njihova ženska.

Animatori organizuju odbojku, zezaju se, izvode akvabik, plesove, spajaju ljude. Ne umem da vam opišem atmosferu na našoj plaži. Kao jedna velika porodica smo. Nema veze ako ne govorimo istim jezikom, svi su srećni, svi se šale… Ako neko nešto radi, dobacuje se loptom, banalni primer, slobodan si da se priključiš, niko nikoga ne zove a svuda si dobrodošao. Tu su bili naši drugari frenchmen i frenchmenka, savršeno isklesan par. Za njim uzdiše 99% ženske populacije na plaži (1% sam ja, meni pogled išao negde drugde), i on to zna. Ona dobra, fina, natuca engleski, uvek nasmejana i spremna za priču i zabavu. Tu su i Indonežanin, oženjen Šveđankom i njihov najslađi klinac na svetu. Zatim divna Suada iz Maroka, udata za Tunižanina, sa dvoje preslatke dece, žive u Londonu. Navijaju za Liverpool, što svi na plaži znaju po njihovim ogromnim peškirima u znaku Liverpoola. Ma svi! Nedostaju mi kao da su mi rod najrođeniji.

Znate zbog čega me je bilo sramota? Zbog jezika. Kao mi smo neki frajeri znamo engleski. Epa oni ne znaju. Znaju, ali indijanski i mnogo teže smo se sporazumevali. Znaju francuski, logično, ipak su francuska kolonija bili. Ali ne znaju samo francuski – znaju i španski i italijanski. A mi, english please. Sramota. Rešila sam da upišem kurs frnacuskog, naučiću ga majke mi. Mnogo sam se postidela.

Pošto je plaže ogromna, a naša hotelska je samo deo te plaže, duž cele obale šetaju razni šaneri i šibicari, kako bih ja nazvala. Prodaju sve i svašta – voće, slatke zajebancije, marame, dušeke, vaučere za reli, brodove i bla bla bla. E oni su već malo napadniji samo se stvore iznad tebe i nude ti nešto. Jedno ”no, thank you” i osmeh je sasvim dovoljno da odu. Ako slučajno naletite na nekog napadnijeg, tu je uvek Khalid koji se pojavi da ga otera.

More. More je slano. Zamislite. Lepo, čisto. Ima trave, ali meni to nikada nije smetalo. Plivala i plivala. Ima i meduza. Ja nijednu nisam videla niti osetila, ali M. i njena guza je imala bliski susret sa jednom. Nije problem. Samo kažete nekom od animatora ili Khalidu i oni vam odmah obezbede paradajz da trljate bolno mesto. I sve je okej.

Pivo. Ja kao svaki kreten, turista, prvog dana u baru na plaži, uzela hajniken. Kao to znam šta je. Hajniken je skup. A onda drugog dana rešim da uzmem njihovo pivo, jeftinije je. CELTIA, njihovo pivo je najbolje pivo na svetu. Tamanila sam ga posle toga kao nezdrava. Čisto da znate ako idete. Pijte Celtiu. Odlično pivo.

Gomilu stvari sam zaboravila da vam kažem, ali valjda će se to preklopiti i naći u sledećim postovima, ali da ne ispadne da je sve savršeno, daj da uputim zamerku – dve.

Skupo je. Jako skupo. Nije toliko u drugim gradovima, ali već sam vam rekla da Port isključivo živi od turizma, tako da je tu skuplje. Nije mi žao ni jednog tunižanskog dinara koji sam potrošila, samo da znate. Jeste skuplje, ali usluga i provd su neverovatni.

Saobraćaj. To je ludnica i haos. Nemaju semafore. Nisam videla ni jedan jebeni semafor. Imaju kružne tokove po kojima se vozi po ko zna kojim pravilima ako uopšte ima pravila. Pešački prelazi takođe ne postoje. Videla sam, mislim, jedan. Tako da je prelaženje ulice prava umetnost i avantura. Voze ludački, brzo i bre svi voze neke dobre automobile.