Ja sad dobro, i više nisam toliko dete, ali se i dalje deklarišem kao jedno. Mislim, živim kod mame i tate, nemam izvore prihoda tako da sam po definiciji (mojoj) još uvek dete.

I tako ovo dete sinoć malo izašlo da se vidi sa drugarima. Po klupicama. Zaklela sam se da neću više na određena mesta da idem, pa mi lepo po klupicama. I lepo vreme, dobro malo mi ‘ladno, ja još uvek radim po Afričkom vremenu, no dobro. Skrenula sam sa teme.

Reci ne drogama. Rekla sam ne. Kao i moje društvance od sinoć. Treba mi bre kamera u oku da snima situacije koje ja, ma koliko bila rečita i sarkastična, ne mogu da prenesem onako genijalno i nebulozno kakve jesu.

Ako vas interesuje šta vaša deca rade uveče kada izađu, evo ja ću da vam kažem. Skupe se njih 5 – 6, sednu na neku zabačenu klupicu, na nekom mračnom mestu, kupe pivo, i dobar deo svog razgovora posvete….fekalijama! Da, da fekalijama, izmetu ili ako već ‘oćete – govnima.

I to nisu neki prostački razgovori, to su bre iscrpni eleaborati sa osvrtom na gastronomiju, književnost, umetnost, film itd. Tako npr, raspravljalo se o pijanom govnetu, koje je vrlo zajebano i zavisi od količine i vrste alkohola popiveno prethodne noći. Dotaknut je i socijalni aspekt onoga ko uđe u toalet posle pijanog govneta. Zatim se raspravljalo o arhitekturi onoga što izađe i kako se ”namesti”. Pa o kreativnim načinima kako se otarasiti istog. Pa se setismo jednog čoveka, koga na žalost znamo, kako je krativan bio i u svom ”desposal” poslu uoptrebio viljušku i nož, ne bi li dotično govno skratio na prihvatljive delove. Genijalno.

Bilo je tu i priče o revoluciji i borbi za prava kada ne dobijete četku za wc, pa rešite da iz protesta ne čistite ništa, pa priroda sama, fantastična kakva jeste, napravi genijalne oblike, skulpture i instalacije uz kolaboraciju vode koja curi iz vodokotlića.

Spomenula sam i književnost. Da. To je moja uloga, jebi ga, ja sam ipak štreber i ”reader”. Ima tu neke ”Otkačene priče Latinske Amerike”, pa jedna priča se bavi o tipu koji proriče sudbinu iz fekalija. ”Gledanje u šolju” dobija totalno novu dimenziju. Tip je bio totalno temeljan da je dokumentovao boju, oblike, gustinu, čvrstinu, mirise i od toga sebi napravio foto album. Na kraju je prorekao sopstvenu smrt. Što pa da ne? Na šta se moj frend nadovezao da taj fenomen već postoji u umetnosti, sedmoj umetnosti tačnije, u ”Poslednjem kineskom caru”, gde se kuhinja mlađahnog cara određuje na osnovu već pomenutog govneta. Evnuh lepo omiriše nošu i zaključi koje namirnice su potrebne za pravilan razvoj cara. Preteče nutricionista, šta li?

I tako… Šta sam ‘tela ovim da vam kažem? A da. A vi se tu brinete da vam se deca drogiraju, piju ili su u lošem društvu…