Juče ja tako, nenormalna i nandrndana od nespavanja, zakucam se za kompjuter i reših da ne ustanem.

Photobucket

Priznajem, navukla sam se na fejsbuk, iako sam se klela da nikad neću to da uradim. I tako ja po fejsbuku, nikog živog. Prvo svi spavaju, posle svi idu za Bg na beerfest, na koji ja ne odoh, jer čuvam pare u dve kasice ( prase je za dinar, dva, pet i deset, a kokoška za dvadest) da bih išla u Tunis da razbijam neke svoje iluzije.

I tako nema nikog na fejsu, ja malo svratim do bloga, odgovorim na komentare, čitam vas, tamo – vamo, komentarišem, pa se opet vratim na fejZbuk. I dalje nema nikog.

Odbijam da bilo šta drugo radim, iz nekog idiotskog inata i tako ja krenem da se učlanjujem u neke grupe i neke stranice. Tako da svi znaju da volim total comander, pizzu, kulen, kokice, CKM, tursku kafu, tequilu, leto, more, moju sestru i još 200 gluposti. Ali kao cool su. Ima tu i nekih humanitarnih. Ako se učlanim u tu i tu grupu, neko ima da pošalje deci u Africi (svoj?!) pomoć. Kakvu? Nebitno.

I tako ja cunjam, prolazi mi ceo dan. Opet nikog živog. Gledam neke slike, pa komentarišem i sve sam duhovita.

U jednom trenutku popizdim i rešim da se družim. Drugarica ima muža i dete, a u 7 ima utakmica, pa njemu dolaze drugari da gledaju, a ona sa njihovim ženama i decom ide u šetnju. Dobro. Razumem. Ovom crkla grafička i to je tragedija. Razumem. Za njega stvarno jeste. Ovaj u Bg, kod devojke. I to razumem. Frendos, najbolji, na probi svoga benda. Ne smem da idem tamo, opet ću se kontaminirati nekim vinjakom, a još se nisam oporavila od prošlog. I gde, ću, šta ću, opet na fejZZZZbuk.

Kad, evo je G. Pojavila se. Obraduuuujem se ja. G. sam upoznala na moru, skontale se kao da mi je rod najrođeniji i kao da se znamo 8000000 godina. Još smo zajedno i u potpuno istom danu zaražene onim tunižaniskim virusom, tako da imamo o čemu da razglabamo do besvesti. I tako i krenemo: A SE sećaš ovoga? A ovo? A da li će ovo ‘vako? Pa kako će nam biti dobro kad opet odemo…i tako neke sanjarije i iluzije, ali lepo nam.

E sad, da se malo ”odaljim” da vam objasnim neke stvari. Od kako sam izbacila slike sa mora na internet, na kojima sam ja, jel’te riba, mnogo sam popularna. Što kod starih drugara što se svaki dan zaprepašćuju što me nisu videli odavno, pa ajmo na tu neku kafu, spomenula vam i špagete jedne. A imam i nove. Pošto imam neke fejsbukove mog dragog drugara Nizara i ostalih nekih maslinastih, verovatno, sam, jebemliga, čekirana tamo u njihovom svetu kao pogodna za druženje. Pa me sad stalno dodaju neki maslinasti (Kao za baksuza, samo onaj koji mi treba, ne postoji na jebenom fejsbuku).

I da se vratim, putujemo G. i ja u Tunis, već smo se i udale, kad evo ga jedan iz Turske bi da se druži. Fin je, za razliku od nekih Srba koji me odma’ svojataju, pa rekoh što da ne popričam sa čovekom. I pričamo mi. Čovek pristojan, kaže kompjuterski inženjer, ne svojata me, al’ bi da zna da li sam udata. Odem na profil, a on sve neke prijateljice dodao, sve smo preslikane, ma kakvi preslikane, klonirane, traži ženu, mukica. Al’ nema veze, pristojan, fin, pa ćaskamo. Simultano ja G. prepričavam sve što dešava sa Turskom, pa se onako histerično smejemo (kako već izgleda histeričan smeh preko interneta).

OnaK mi se javi drug, koga nisam čula sto godina (preko chata, naravno) pa ga ja tu apdejtujem o mojim životnim statusima, kao i on mene. Već mi teško da balansiram u ovim razgovorima, sve me stra’ ću pošaljem nekom nešto pogrešno.

A onda se javila prijateljica, koja je bila na probi benda moga frenda, i tako potkovana vinjakom krene da mi priča neke stvarčice, na koje meni teško da odgovorim, jer nismo na istoj frekenciji. Ona je na vinjaku, ja nisam. I kreće mi ludilo. Što ne slika ekran. Samo mi svitkaju lampice, tamo – vamo, ali ja pričam, kucam – multitasking, multipraktik.

Na kraju, se javlja i gitarista pomenutog benda sa uvek genijalnim pitanjem: Šta radiš? Ja mu odgovaram da pričam sa drugaricom, drugom, turčinom koji bi da me ženi, pripitom prijateljicom i sada sa njim. Nastavlja on da priča sa mnom.

To ludilo je trajalo nekih 10 minuta, kada su svi bili aktivni. Prvi je otišao drug, da gleda zvezde padalice. Onda je turčin provalio da ne dobija punu pažnju i zahvalio se, fino, na razgovoru i otišao. Onda ode gitarista, da me ”pusti” da pričam sa ostatkom i na kraju, ostadosmo samo G. i ja, ponovo.

…A jel’ se seeeeeećaaaš? A jel’ to normalno? Ma uopšte nije to tako…. To je odbrambeni mehanizam. Ma ideeeemooo sigurno… Ideeeeemoooooooo!

Na kraju smo se učlanile u grupu tunižanskog piva Celtia i rastasmo se do sutra.

Uopšte nisam imala problema sa nesanicom. Zaspala sam kao da sam trčala 20 kilometra, umorna. I sanjala Tunis, naravno. Pa tako…