Odavno nisam popizdela kao jutros.

Kad sam sinoć napisala prethodni tekst – nešto posle 12. Da kažem da sam zaspala dva sata posle toga. A ustala sam pre sat vremena.

Preko dana bih samo spavala. Samo me nešto ošamuti i baci u krevet. A ja ne volim da spavam. Spavanje je gubljenje vremena. Volim da spavam ponekad. A to ponekad je bilo noćas. A ne moguuu. I to nije prvi put. To mi se dešava već nekoliko noći.

Još me opet jutros, pre nego što sam ustala, u’vatio onaj trip da šlogiram. I to me Džejn podseti sa njenim člankom. Malo, s vremena na vreme, uhvati mene to, da se tripujem da šlogiram, baš zato što znam kako to da proveravam. Pa onda onako bunovna pokušam nešto da kažem, pa ne ide. Pa moj šuntav mozak to prevede da ja ne umem da sklopim rečenicu i da šlogiram. Pa dižem ruke iznad glave da vidim da li mogu da ih održim. Pa pokušavam da pročitam nešto da vidim da li mi se mešaju slova. Kako da mi se ne meša nešto kad sam sva ošamućena.

I ustadoh nekako. I vidim vreme. A vreme je – USRANO. Neka kiša, prohladno. Što se bre nisam udala u Tunis?! Oni imaju 11 kišnih dana godišnje! AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA…….

I tako…

Dobro jutro…