Mora vam ispričam ovu priču, događaj, dogodovštinu, kako već. Desilo se to pre nekog vremena, ne toliko odavno, a sinoć se setih toga.

Sretnem se ja sa nekim mojim bivišim momkom od pre 100 godina, kad smo se jedno nedelju dana držali za ruke. I posle početnih zdravokakosigdesištaradišštaimanovo, on meni reče da treba da se vidimo da pijemo neku kafu i gledamo filmove dok se ne rastope boje. Nisam sa ja nešto ”zazebeknula” tim predlogom, niti nešto uvredila, nego si čovek ima highschool sweatheart već jedno 250 godina, već biraju zavese i tapete, pa ga pitam jel’ će i ona da gleda filmove sa nama ili će da nam kuva kafe. Tu se on još uvredi, kaže mi da sam neozbiljna, pa ona je pobogu njegova DEVOJKA, buduća ŽENA, koja će DECU da mu rađa, ona ne može da bude toliko slobodoumna (njegova reč) i ne može i ne treba ona to da razume. Tu se ja već malo uvredim, jerbo i ja sam tada bila nečija devojka, a ako dobri Bog da i ja ću da budem nečija žena i velika majka, a drugi deo nisam htela ni da spominjem, jer verujem da u njegovoj glavi devojke i žene koje rađaju decu ne koriste takav rečnik.

I onda kada sam mislila da ne može više da me zaprepasti, on mi izbaci sledeću rečenicu – Ma daj bre Ivana, nisi ti materijal za ženu.

????

Zbunih se skoroz i oprezno priupitam da mi objasni šta je materijal za ženu. Ispada da ja nisam materijal za ženu jer pušim, pijem, mnogo pričam, družim se sa muškarcima, pričam ono što mislim, izlazim, zajebavam se, psujem i štatijazanam sve. Naime, njemu ne bi bilo prijatno da me dovede kući kod svojih roditelja, kada bi bio sa mnom, ne bi mogao da izlazi i oseća se prijatno ”znajući da ja znam šta on radi kada je napolju” (???) i još gomilu gluposti kojih ne mogu tačno da se setim.

Vidim ja da nema svrhe da se derem na njega i da se upuštam u bilo kakvu raspravu sa njim, samo mu oprezno saopštim da sam mislila da je njegova vrsta izumrla odavno i pobegnem. Što dalje.

E sad, što sam vam ovo ispričala. Skoro, me svojatao tako neki tip, ili što bi mladi rekli, muvao, koji za sobom vuče ženu koja za sobom vuče stomak, a meni bre bilo mnogo neprijatno. I izgleda samo meni. Pa mi vratilo sećanja na ovo.

Pa sam zbunjena. Stvarno. Dobih krizu emocionalnog identiteta. Šta ja, sirota, da radim kad nisam ničija highschool sweatheart? Bili mi dosadni u to doba, ja jurila neke teške budale tad. Šta da radim, kad ostadoh jedina neudata u veliku familiju? Pa onda popizdim što uopšte razmišljam o tome. Ali me i dalje kopka to, ako nisam ”materijal” za ženu, kakav materijal sam ja? M?