Znate ono, sada ja, učim da budem zen, da sam mirna, spokojna, da me glupost i ceo svet uopšte ne dotiče.

I tako se juče ja, prvog dana ostatka mog života, zaputim da obavim jutarnje dužnosti, pošto je baka stara i bolesna.

Nekako se univerzum namestio da baš taj dan na svakoj mojoj stanici bude neki red. Ali to nisu bili obični redovi. To su bili redovi gde su ljudi čekali i ispred objekata, to su redovi na 40 stepeni u hladu, gde ljudi drugačije dišu, gde se znoje i tako to.

Ja ukapiram da me univerzum testira za taj zen i odlučim da se ne iznerviram. Nema šanse. Baš me briga. Pravim se luda i zviždućem pesmicu od Ayo – Thank you lord. Odbijam da se iznerviram. Ženu, koja je želela da bude malo preko reda, sam pristojno upitala da li ona zna da sam ja pre nje. Znala je. Nema problema. Sve je bilo cool.

A onda sam otišla po cigarete i novine. Nema reda. Prošla sam test. A onda sam videla jedan od naslova na naslovnoj strani. Novopečena velikoserbska snajka iz Brazila je okupila konzilijum velikoserbskih lekara i oni su zaključili da ona ima silikonske grudi. Ma nemoj?! I tu popizdim i krenem da penim na prodavačicu iz kioska. Pa mamu im njihovu, šta mene boli dupe kakve ona sise ima, i to cela medicinska javnost da se pita, majke im ga njihove, dok silna deca poumiraše, i to još da stavljaju na naslovnu stranu, kao da nemamo veće probleme….

Prodavačica me gleda zbunjeno i kaže mi da se mnogo nerviram oko gluposti. Ja se mislim da je dobro kada se nerviram oko gluposti. Bar se ne nerviram oko pravih stvari.

Ostatak dana je bio cool. Bila sam zen na jezeru…