‘Oću da budem kao Bukowski!
Ja se njemu divim do imbecilnosti. Od kada sam ga prvi put čitala. Ne zbog toga što je pisao o jebanju, pijenju, kenjanju, pišanju i bijenju. Nikako! Već zbog toga što je VIDEO i ZNAO da nema više ništa od toga.

Pesme! Njegove pesme! Da li ste čitali njegove pesme?! Ja ih tamanim ovih dana.

Divim mu se, majke mi.
I hoću da budem kao on. Hoću da VIDIM stvari i da čekam. Hoću da znam nema ničeg više.

I biće tako. Smislila sam i moj pseudonim, alter – ego, mog Henrija Kinskog, spremam se da slušam Baha i da pišem pesme. Što da ne? Znam.

…… Pre neko veče sam ušla negde gde sam ulazila proteklih 3 – 4 godine, ali komotno mogu da kažem da sam tu ulazila ceo život. I videla sam ih. VIDELA! I oni su znali da sam ih videla. I mrzeli su me zbog toga.

Ne postoji autentična patnja. Ne postoji autentični bol. Sve što doživljavamo doživele su hiljade ljudi na potpuno isti način kao mi. I Bukowski je to znao.

Postoji samo jeftina patetika. I oni se hrane njome. Pravdaju svoje bedno postojanje time. ”Ti to ne razumeš”. Ma more marš! I Bukowski je i to znao.

I to je prelazna bolest. Inficirala sam se na neko vreme. Ali NEĆU! Neću više. Ne tamo, ne sa njima. Neću!

Ne pripadam tu. I ne pripadam tamo. I zato ću da pišem pesme. A neki drugi će početi da dolaze. I Bukowski je to znao, jer kod njega su dolazili. A nije imao ništa da im ponudi. Ili možde jeste? Bukowski je bio autentično cool. Baš zbog toga što je znao da smo mi svi isti. Da imamo snove, nade, patnje i dosadne živote.

Drugačiji život je moguć. I ja ću ga sama sebi stvoriti. To može. I Bukowski je to znao.

Mase
svi ti ogorčeni, bedni, usamljeni ljudi što se
osećaju uskraćeno, iznevereno od sveta, oni okrivljuju
život, okrivljuju okolnosti, okrivljuju druge,
dok su u stvari
oni
totalno neprimamljivi, pokorno neoriginalni,
kukavni i nepokretni, utonuli u samosažaljenje,
ništa ne rade kako treba, i dalje se osećaju jalovo,
šireći zemljom svoje jadikovke, svoje mržnje –
beživotnih očiju u središtu ničega, ti milioni ljudskih
grešaka, idući iz dana u dan i noći u noć kroz
svoje kastrirane nagone,
što vređa samu zemlju, vređa sve živo,
ta pustoš
užas sve te
pustoši.

Charles Bukowski
Septugenerian Stew
Stories & Poems
– 1990-