Što me je navelo da razmišljam da nisam pisala o nekim drugim važnim ljudima u mom životu, koje beskrajno volim. A to je greška. Velika.

Pričala sam vam o tome da mi je malo teže da nađem prijatelje, da sam odrastala usamljena, da sam se dosta razočaravala u ljude i bila strašno povređivana od strane istih.

Tokom godina sam stekla par prijatelja, svako za ”različitu upotrebu”, ljude koje neopisivo volim, i koji su tu za mene i ja sam tu za njih. O njima hoću da pišem sada.

Prvo Burton. Njemu sam ime na ovom blogu već spomenula i jedino ime koje spominjem. Zato što sam 100% ubeđena da se nikada neće naljutiti zbog toga i zato što se ja njime PONOSIM što je moj prijatelj i hoću to SVIMA, UVEK da kažem.

Taj čovek je neverovatan. Znamo se jako dugo, ima veliku ulogu u mom odrastanju, obrazovanju, kreiranju muzičkih ukusa i još svašta po nešto. On je savršen prijatelj i evo počinjem da brljam i da ne znam šta prvo da napišem.

Nikada, ali NIKADA me nije osuđivao zbog bilo kog mog postupka, ni zbog onih najglupljih. Uvek je bio tu za mene, da sasluša, da me pušta da analiziram do besvesti, da premotavam i unapred i unazad, da histerišem, da vičem…. Uvek je tu da sasluša kada treba. Dovoljno me zna, da mi vrlo retko i oprezno daje savete kada mu ja ne tražim. I dovoljno je čovek, da se ne naljuti kada ja te savete (vrlo često) ne poslušam. Još me posle sluša opet kako histerišem i plačem i analiziram do besvesti.

Mislim da nema osobe na svetu koja me bolje poznaje od njega. Koja razume svaku moju misao, moj postupak, svaku moju glupost i svaku moju tajnu. Sva moja zaljubljivanja, moje patnje, moje sreće i moje bolesti.

Burton je moj prijatelj i uvek je bio tu za mene kada treba. Ja ga volim. Volim i to što se ne moramo viđati svaki dan, što i ne radimo. Volim naše prijateljstvo, što smo u stanju da se ne vidimo i čujemo godinama (mada se nikada nije desilo) i da opet bude kao da smo se videli dan pre.

Mogu ja sada ovde da pišem i kako i šta sam ja radila za njega, da pokažem da je to uzajamno prijateljstvo (glupe li rečenice), ali to bi izgledalo kao da hvalim sama sebe. A to neću! Hoću da hvalim moje divne prijatelje!

Zatim imamo Goyu. Začetnika metasinkrizma, čoveka čiji link sam vam ostavljala više puta, da biste čitali njegove fenomenalne stvari.

Goyu sam upoznala kada sam bila najluđa. Sa 16 godina, glupa i tupa, željna svega i svačega. Upoznali smo se jedno veče, sasvim slučajno, a onda sam se ja polomila i prevrnula par ljudi da bih dobila njegov broj telefona da ga zovem da ga pitam da li hoće da budemo najbolji drugari.

Goya je veeeeoma pametan. I načitan. Pored njega sam počela još više da čitam da bih mu parirala. Hvala mu na tome.

Goya me je razumeo u mom ludilu. Našli smo se tu. Sličan smisao za humor, slična želja i način divljanja u tom periodu. Sa njim imam nezaboravne, najnebuloznije i najzabavnije situacije.

Goya sada živi malo drugačijim životom u drugom gradu. Ali znam da mi je prijatelj. I nedostaje mi. Veoma često. Moram otići uskoro u posetu.

Eee tu je onda B. Moja prijateljica. Znamo se još od osnovne škole, i životni putevi su nam se često ukrštali, jezivo, u isto vreme smo imale iste situacije i iste momke čak, ali smo prijateljice postale tek, otprilike, dve godine. Sada moj život nikako ne mogu da zamislim bez nje u njemu. Draga, dobra, emotivna, jaka, snažna, prijatelj, moja B.!

Lepa! Prelepa, jaka žena! Zbog jezivo sličnog razvojnog puta, tačno se razumemo kada nam je potrebno da divljamo, a kada da pijemo kafe i razgovaramo. Volim je baš zbog toga. Što se prepoznamo u divljanju, najluđem. Što umemo da prevrnemo kafanu, a isto tako umemo da se zaplačemo i rasplačemo do besvesti zajedno.

Prosto mi nekada dođe žao što ranije nismo postale ovakve prijateljice, ali mi je jasno da smo neki određeni put morale preći da se ovako dugo razumemo.

J.! Ogijeva mama. Drugar. Drugarčina! Najjače stvorenje na kugloj zemaljskoj. Najpraktičnije. Nema problema koji ona ne može da reši. Nema prepreke koju ona ne može da premosti. Nema reči koja ona ne može da izgovori. Divim joj se na toliko mnogo načina da ne umem da ih napišem.

Kada smo se upoznale, htela je da me izbije. Sa razlogom. A onda su pomorandže, sa moje strane, spasile i započele celo naše drugarstvo. J. je drugar. Ko nema jednu J. u svom životu, taj ne zna šta propušta. Ona obogaćuje moj život na nebrojano mnogo načina. Divim joj se sa kojom snagom rešava sve svoje probleme i prepreke u životu. Srećna sam, neizmerno, što je sada sredila svoj život. I evo, odma’ mi se plače.

M. je bio moj prijatelj. Nadam se da još uvek jeste. Samo je sada malo…away. Život ga je odveo na drugu stranu. Čekam da se vrati sa te strane. Dočekaću ga raširenih ruku. Jedva čekam taj dan. I strpljiva sam. Ne požurujem ništa, čekam i volim ga potpuno isto. Samo mi nedostaje.

Još jedna osoba u mom životu koja me ne osuđuje i prihvata me ovakvu, blesavu, kakva jesam. Doduše, mizantrop, kakav jeste, uvek mi kaže šta ne valja. I da sam kučka, i da sam nezrela, i da sam majmun, i da sam nebulozna i neshvatljiva i sve. Ali me i dalje voli. I prihvata.

Bez njega, moje studiranje nikada ne bi bilo isto. Bezbrojni, kilometarski razgovori telefonom i razglabanje o najnebuloznijim stvarima. Osoba koja može da me natera da izgovaram reč ”limun” dvesta puta sama u sobi i da umirem od smeha. Bruce Willis maratoni i svi filmovi u kome se svet spašava od neke katastrofe… Nisam ni bila svesna koliko mi sve ovo nedostaje dok nisam napisala.

M. mi nedostaje i jedva čekam da mi se prijatelj vrati.