Pa šta?
Znam da sam ja to htela, inicirala. Iako sam izgledala odlučno i definiotivno, nije bilo tako. Da se desilo nešto nepredividivo, neverovatno, izuzetno, jedinstveno, fantastično….samo za mene, onda… Onda ne bi bilo definitivno. Tome sam se nadala.

Ali nije bilo tako. Naprotiv.

Dobro je.

Ja nisam. I šta? Ništa?

‘ajde što sam sklonila onaj jastuk što mi se smejao…nego. Prvo ceo krevet, moj Stenli više nije mi drugar. Uopšte. Nekako je prazan, čudan, kao da nije moj. Ne mogu da zaspim.

I fotelja, moj Karver, više nije udoban. Ne mogu da se namestim.

I igrice! Sve one koje sam uzela od… bojkotuju me! Neće da se igraju sa mnom. Ginem, odmah’

I kafana je postala neugodna teritorija.

IMAM PRAVO DA MI NIJE DOBRO. Imam poravo da budem skenjana! I ne volim to što mislim da treba da budem okej.

U redu je, promenila sam frizuru, ubacila sam ljubičastu. Ali nije to to. Jeste, lepo izgledam, ali nije to to.

Šta da radim sa vremenom koje je prošlo? Gde da ga smestim? Gde da ga stavim? Dokle više? Strašno umara! Iscrpljuje!

NISAM DOBRO!

I nikad nije isto. I svaki put moram da nađem novi način da ponovo postanem dobro.

A rekla sam sebi, pre dve godine, posle Malog da neću više sebe da stavljam u ovu situaciju. Lepo sam isplanirala mene i dva kera, boksera, Lem i Klem. I opet sam ovde. Glupo! Glupo! Glupo! Glupo! Glupo!

P.S. Izvinite što vam nisam odgovarala na komentare ovih dana, malo sam šumoglava. I čitam vas sve, ali jednostavno ne mogu da se nateram da ostavim neki pametan komentar.