U petak smo izašli i lepša polovina i ja smo se kladili da neću da se naljutim na njega celo veče. Zašto? Pa u posledenje vreme sam ekstremno neurotična, da l’ što mi se smučila ova dijeta više, il’ pms, ne znam, ali ono što znam je da sam stalno ljuta. Na njega. Pozove me da mi kaže ćao, a ja nešto vrištim.

I tako se mi kladismo. Vi ne znate da je lepša polovina vrlo takmičarski raspoložena. U svemu. Ne zbog nagrade, već zato što on mora svuda i sve da pobedi i bude najbolji. Ovde je nagrada bila milka od 200 grama, a on nije nešto lud za čokoladom, tako da nagrada nije bila u pitanju.

I tako se ja nisam ljutila na njega jako dugo. Dok je nestajao tokom čitave večeri, pričao gluposti, smetao, bio smešan. Nisam se naljutila na njega do negde 2 sata noću/ujutru. A onda je on izvukao tešku artiljeriju. Počeo je da se mota oko nekog devojčeta i kako bi se među mladima reklo da je ”muva”. E tu sam se naljutila. Pa sam ga malo vatala za vrat. On čovek pukne od smeha i kaže mi ” Ne mogu da verujem da si pala na to…hahahahahh”. I stvarno, ne mogu da verujem da sam pala na to. Malko smo se svađali, njemu bilo smešno, pa otiđosmo kući.

U subotu dolazio nam bend u omiljenu kafanu koji svira muziku moga najomiljenijeg benda od svig bendova, pa sam se obradovala. Bili oni već jednom u toj kafani, i ja se sećam da sam se pod nekoliko tekila tada mnogo dobro provela. Bila mi i Ana tu i sve to bilo lepo veče.

I tako ja, nosim milku od 200 grama, jerbo mi bojfrend konobariše u toj kafani ponekad, sva srećna što ću se lepo provesti slišajući tribjut mog najboljeg benda.

Ajoj. Ono je bolelo. Majke mi. Ne znam šta mi bi prošle godine pa da mislim da su oni dobro svirali onomad. Ajde, promenili su bubnjara, al’ on dobro svira, i gitarsta, i on je dobar. Basista – ‘ajde, loš je, ali ne toliko. Ali onaj dečko što peva. Lele! Kuku! Stvarno me bolelo, kao da mi neko nož zario u srce. Čak smo napravili i hejterski klub na terasi, nas nekoliko. Sedeli smo po praznim gajbama i pričali kako je ovo najlošija svirka…. tuuužno.

Toliko loše muzike, a ja sam opet stigla kući u 5 ujutru. Zašto, ne znam jer….

…. sećate se da sam se prijavila da statiram u onom filmu što se snima u Boru? E pa zvali me da dođem u nedelju ujutru da snimamo. I tako, ja legala u 5, probudila se u 7, da stignem u 8 da snimamo film.

Ja sad tu volim da gledam filmove i za to mislim da sam kompetentna. Ne znam kako se snimaju filmovi, tako da tu ne što ne mogu da kritikujem mnogo, ali sam to nekako zamišljala mnogo interesantnije, zabavnije i…organizovanije.

Znači u 8 ujutru. Na platou u centru grada. Snimanje treba da se odvija na rudarskom kopu nedaleko od Bora. Velika scena, nas 340 statista se pojavilo. Zašto nam nisu rekli da odemo direktno gore, sami, kako znamo i umemo, ne znam. Pa da se gore prijavimo i ostavimo podatke. Ali, kao što rekoh, nisam kompetentna.

Ovako je nas 340 ulazilo u jedan obezbeđen autobus koji je vodio do gore, tako da je ispalo 5 tura. Ja sam bila u poslednjoj. Svako ko je ušao u bus, čekirao se i ostavio svoje podatke, tako da se u bus ulazilo jako dugo. Kao što rekoh, ja bila u poslednjoj, jer ne volim da se guram. Stigli smo gore oko 10, mi poslednja tura.

Čim smo izašli iz busa, kidnapovala me jedna cura iz tog filmskog tima da mi skine majicu, jer nosim istu majicu kao glavni glumac u većini filma i to jednostavno nije u redu. Zaseniću ga, šta li? Dobro. Promenim ja majicu i odem za stadom.

Ovo ne znam kako da objasnim, ali probaću. Od nas 340, većina su muškarci, zato što smo mi neki rudari koji stoje u polukrugu, na ivici provalije, na kopu i glume hor! Da, hor! Rudara. I mi smo imali ulogu da pevamo pesmu koju smo prvi put čuli tada. Snimljenu za potrebe filma. Ko ne uspe da nauči pesmu iz jedne probe, ima zadatak da otvara usta u skladu sa upečatljivim samoglasnicima u pesmi. A pesma je… blago rečno weird! U stvari cela scena mi je wird i imam problema da je uglavim u bilo kakav nadrealistički film, al’ ajde, opet nije moje da kritikujem.

I tako smo mi pevali. Take one, tako two, take fifteen….Sunce upeklo, na kopu gde je vazduh malo drugačije, 340 ljudi je teško kontrolisati, pogotovu bez megafona, ali opet oni bolje znaju nego ja. Pesma ima jedan deo de se peva ”Doćićemo mi kod vas…”, a jedno 50% statista ima problem da izgovori to, što reče jedan moj frend, već izgovaraju ”Dočičemo”. Ti isti su posle drugog ”tejka” počeli da se žale što nema pivo, pa kada će organizovan doručak da bude, da se smeju, igraju, pevaju pesme sa drugih radio stanica, da pričaju mobilnim, da im zovne mobilni najrazličitijim melodijama, i da se žale kada će da se završi ovo mučenje.
Ja ne razumem ljude, to znam. Ali razumem, da što budemo poslušniji i odradimo kako treba, pre će da završimo. Ali to izgleda malo nas razumemo. Zadržasmo se tu, pevasmo, jedna žena pade u nesvest od vrućine i su interesantniji delovi.

Napokon završismo pevanje svi prašnjavi, prljavi i ujedeni od svakojakih buba mutiranih koji žive gore. A onda su nas poterila kao stoku da se popnemo na brdo, da bi se spustili niz brdo, pa opet u polugrug da snime ulazak. Onda su nas poterali na još veće i strmije brdo, da siđemo sa tog većeg i strmijeg brda da snime grand ulazak. Tu već počelo da mi svitka pred očima i da mi klecaju kolenca, jer je vrućina i gladna sam i neispavana, a već brinem za lepšu polovinu jer on siroma nije spavao 30 sati pošto je radio.

Završi se i to. Opet busevi da nas vrate u grad, na neku drugu lokaciju. Međutim, pola ljudi je otišlo peške, jer je brže nego da čekamo bus da nas prevozi u turama, tako da je bilo samo dve ture busa.

Onda su u nam u gradu delili sendviče na pauzi. Elegantno sam zaobišla. Onda smo imali zadatak da blokiramo neki autobus i da protestvujemo. Samo što su imali problem da objasne ljudima da je to neki miran protest gde mi treba da budemo ozbiljni, namršteni i tihi, jer čim su nas postavili ljudi su počeli da se deru UAAAAAAAAA i slične stvari koje se viču na takvim prilikama.

Pomeraše nas još malo tamo – vamo, gledali smo autobus, mrštili se na njega, ćutali na njega i tako to.

A onda iz tog autobusa počeše da prozivaju za dnevnice. Lele majko. Jadan autobus. To su trebali da snime. Kada 302 čoveka, po mojoj slobodnoj proceni jurne ka autobusu. Neprocenjivo. Deljenje dnevnica je trajalo, jedno sat i po vremena. Ja dobih moju negde u sredini. Pa sam čekala lepšu polovinu. Skroz do kraja. Negde pred kraj je pao dim. Kada padne dim u Boru u centru grada, to je jezivo, to boli, pluća se zatvore, ne može da se diše. Završi se i to nekako.

Kući sam se cela bacila u veš mašinu, na 90 stepeni sa predpranjem.

I nikako ne mogu da izbacim onu glupu pesmu iz glave!

Holivud. Bukowski je opet bio u pravu. Samo on nije živeo u Boru.