Juče je glavna vest na svim televizijama i novinama bio slučaj iz Bora. Ko slučajno nije obratio pažnju ili je blagosloven snagom volje da ne prati ove medije – evo objašnjenja: Čovek u Boru držao leš mrtvog oca skoro dve godine u sobi na krevetu, da bi podizao njegovu penziju. Slučaj otkriven zahvaljujući radnicima banke koji su zahtevali da vide oca lično. Niko nije osetio neki neprijatan miris, možda jednom. Komšije prestale da se interesuju za čoveka, kada im je sin rekao da je na lečenju.

Čitam danas da je sin izjavio da nije ubio oca, da je ovaj umro prirodnom smrću, ali da nije imao para da ga sahrani. Sačekao je da preuzme prvu penziju, ali je tada shvatio da ću mu taj novac dobro doći pošto je nezaposlen i nema para. Kaže da u sobu, gde je ostavio telo oca, nije ulazio.

Ja mislim da čovek nije ubio svog oca. Ne poznajem ni preminulog ni njegovog sina, pa mi se čini da mogu biti objektivna. Naravno da znam, da objektivni možemo biti samo oko stvari koje nas lično ne dotiču. Mene je ovaj slučaj lično prodramo. Ali na drugi način.

Mediji su ovoj situaciji dali razne epitete – ‘’šokantno’’, ‘’skandalozno’’, ‘’monstruozno’’. Meni prva reakcija nije bila ni jedna od ovih. Samo neopisiva tuga i tragedija. Tuga zbog toga što je jedno biće napustilo ovu planetu, tragedija zbog šamara u kakvom društvu mi to živimo.

U društvu koje te dovede i prevede do granice ludila. Društvo koje je toliko bolesno, loše i poremećeno da može kod pojedinca stvoriti očajničku situaciju da ne sahrani oca zbog para. Jer, pazite, čovek koji je ovo uradio nije ‘’zaradio’’ od penzije. Nije kupio besan stero uređaj ili uplatio put na Havaje, čovek je preživljavao sa tim novcem. Naravno, mora da se čoveku otkači nešto u glavi, pa da živi sa lešom, ali meni to ništa nije monstruozno, već neopisivo tužno.

Šta je još tragedija ovde? Što niko od komšija nije stigao da se zabrine za čoveka koga nisu videli skoro dve godine, ma koliko povučen bio? Što ostala familija koju ima, nije se za iste te dve godine dovoljno zabrinula da bi ga našla? To što sin nije imao nekog prijatelja koji bi mu ušao u stan i osetio miris raspadanja ljudskog tela? Ili to što je leš ovog jadnog čoveka pronađen zahvaljujući službenicima BANKE? Koji su se zabrinuli za novac, ne za čoveka.

I tako. Možete da se složite sa mnom ili ne, ali pitanje ostaje, šta je ovde zaista šokantno i ko je ovde pravi monstrum?