Imam drugaricu.
Ona je u stvari pravi drugar! Mnogo je volim!
Znamo se iz srednje škole i nastavile smo da se družimo.
Kao što rekoh, pravi je drugar i mnogo je volim.
Uvek je bila nesrećna u ljubavi, zaljubljivala se u neke mamlaze koji je nikako nisu zasluživali.
Onda je upoznala sadašnjeg muža, dobila Ogija i sredila život. Kupili stan, diplomirala na fakultetu.
Nekako kada god pričam o njoj, njenom mužu i njenom sinu, odma’ se rasplačem. Od sreće. Nekako sam ”plačivaginasta” kada pričam o njima. Neopisivo sam srećna što je sve ispalo super ”na kraju”. Kao u nekom filmu.

Muž joj je super čovek, vole se, zajedno brinu o Ogiju i …evo odma’ mi suze polaze.

Došli su u posetu kod nas pre neki dan. Svo troje. Ogi je je jedna preslatka beba od dva i po meseca.

Photobucket

Sve nas je kupio. Moja mama ga do tada nije upoznala, ali čim ga je upoznala zaljubila se u njega. Uzela ga je i nije ispuštala iz ruku, iako je protivnik toga da se deca nauče ”na ruke”. Sva se raznežila i pričala sa njim, nosala ga tamo – vamo i sve u svemu dobro me zabrinula. Zrela je za unuče.

Photobucket

Čak sam ga i ja uzela. Ja naime, imam problem da držim decu do 5 meseci. Umislila sam neki strah da ću da povredim dete ako ga budem nosila. Međutim, dali su mi Ogija, na kratko, ali su stigli da dokumentuju taj fenomen. Ivana uzela bebu u ruke.

Photobucket

I tako…sve nešto lepo. Mnogo sam srećna zbog njih.
Deca oplemenjuju čoveka

I ovu pesmu u ovoj interpretaciji mnogo volim, i ide mi nekako uz ovaj text.
Uživajte