Neretko čujem za sebe da sam kučka. Moj prijatelj Milan mi je rekao da sam superiorna kučka. Što superirona i što kučka, nije želeo da mi obrazloži. Kada mi je to rekao, pre tri godine mislim, na proslavi jedne nove godine, ja se zaprepastih. Pa sam uradila ”anketu” na pomenutoj proslavi. Većina ljudi mi je rekla da ja jesam kučka. Superiorna, manje – više.

Šta me to čini kučkom, do dan – danas ne znam. Ali juče sam dvaput nazvana tako, pa rekoh da malo elaboriram:

Ja kao osoba i individua, sa dovoljno mozga, pameti i stavova, imam prava da sama izaberem sa kim hoću i sa kim neću da se družim. Niko me ne može naterati da se družim sa nekim, niti bilo koga ja mogu naterati da se druži sa mnom. Ali apsolutno zadržavam pravo da ne želim sa nekim ljudima da budem u blizini.

Elem, juče se skupilo neko društvo kod prijatelja moje lepše polovine, a i mog prijatelja. Bilo nam je lepo, pili i zezali se. Ljude koje su bili prisutni znam i volim biti u njihovom društvu. Plan je bio da posle odemo do kafane ne bi li se malo razveselili. Kada smo krenuli, javili su se neki ljudi jednom od drugara, da su u blizini i da će krenuti sa nama. Nisam imala ništa protiv. Dok ih nisam upoznala. Onda sam imala protiv. Nisam želela da idem deset minuta sa njima dok jednom momku trešti mobilni telefon najglasnije sa najdebilnijom muzikom. Nisam želela da hodam sa maloletnom devojkom tupog pogleda i tupih misli koje je glasno delila sa svima. Jednostavno nisam. Bilo bi me sramota, ne da me neko vidi sa njima, nego onako sramota zbog same sebe. Imam to pravo.

Tako sam i rekla lepšoj polovini i našem prijatelju. Da ne želim da pravim dramu ili scenu, ali da ja ne želim da budem u društvu sa njima. Da ću ja otići ili sama do kafane ili da se nekako podelimo. Lepša polovina me je razumela i slagala se sa mnom. Prijatelj isto. Međutim, drug tih ljudi mi je rekao da pravim glupe situacije i da sam kučka.

Dobro, kučka sam. Ako sam zbog toga kučka, onda u redu. Ali otišli smo odvojeno.

Kasnije te večeri, za šankom, neki tip mi se nudio da mi plaća piće. Pristojno sam odbila. Pa je on navaljivao. Opet sam pristojno odbila. Pa je opet navalio, e, a onda sam nepristojno odbila. Onda sam postala kučka. Pa jebem mu mater. Sedim da dečkom, on to vidi. A i da nisam sa dečkom, MOJE pravo je da ne prihvatim piće od nekoga. Svoja pića plaćam sama, ne dozvoljavam ni lepšoj polovini da to radi. Ne iz nekog feminizma ili prava, već zato što, kada sam u mogućnosti da plaćam sama, preferiram da to i uradim. Ako ostanem bez para, nemam problem da pitam nekog da mi plati piće. Kad organizujemo sedeljku ili pijanku, nemam problema da se svi učipimo. Ali opet, ja sam kučka. Dobro, u redu.

Onda sam malo danas razmišljala o još nekim situacijama kada me nazivaju kučkom. Nazivaju me tako kada dođe neko da mi priča neke stvari, a ja mu/njoj kažem da me ne zanima. Kučka sam i kada je neko glup, a ja mu kažem da je glup. Kučkom me čini to što pušim, pijem i psujem. Nemam drugarice, imam dve prijateljice – isto kučke. Izlazim sa muškarcima. Ugodnije mi je u njihovom društvu. Kučke valjda to rade. Kučke isto tako nemaju problem da stvari nazivaju pravim imenom, makar to bio i sex!

Kučka sam što se ne zaljubim u svakog lepotana koji mi prodaje onu stvar za bubrege. Kučka sam kada ostavim nekoga u koga više nisam zaljubljena. Zato što volim svoje slobodno vreme. Zato što ne volim cveće. Banalne reči i poruke koje nemaju težinu. Zato što mislim da je 8 mart licemeran praznik. Zato što nemam želju da budem ”spašena” od strane muškarca. Zato što ne sanjam o svom venčanju celog života. Zato što ne nosim suknje. Zato što mislim…

Kada ga ovako napišem, ja stvarno jesam kučka. Najponosnija kučka na svetu. I ne pada mi na pamet da se menjam