Ja sam manijak za filmove. Obožavam da ih gledam, studiram, analiziram pa ponovo sve gledam još nebrojano mnogo puta.

Kada gledam film, ne razgovaram. Nikako. Niko ne sme i ne treba da se obrati. Ako jedem ili nešto slično tokom filma, nikada, ali NIKADA ne skidam pogled sa ekrana. I nije mi jasno kako neko to radi. Tako više puta vičem na lepšu polovinu kada u toku filma ustaje više puta, radi nešto drugo, treće. Meni je nezamislivo da ne odgledam ceo film. Sve, meni je svaka scena bitna, svaki kadar, zvuk…

Imam svoju kolekciju filmova koju manijakalno dopunjujem, pogotovu od pojave dragog nam adsl-a i blagosloven bio rapidshare i premium account, jer od tada nalazim davno zaboravljene filmove. Svi moji filmovi imaju omote, klasifikovani su i uredno složeni. Čisto da dobijete sliku kakakav sam filmovil.

Pošto sam ja po prirodi tako malo, depresivna i patetična, takvi filmovi su mi i omiljeni. Volim teške filmove, baš onako, sa zajebanom moralnom dilemom, bez odgovora, filmove koji ti ostave gorak ukus u ustima i roj pitanja u glavi kojih danima ne mogu da se otresem.

Za to je majstor gospodin Lars von Trier, danski režiser koji kaže da film treba biti kao kamenčić u cipeli koji vas žulja sve vreme. Meni su njegovi filmovi kao kloca od ne znam koliko tona koja tresne na mene. Ne umem da opišem koja osećanja sve izviru iz mene kada gledam Evropu, Idiote, Ples u tami, Kroz talase i Dogvil. On pravi jedine filmove za koje ja nemam snage da ih odgledam više od jedanput. Isuviše mi je teško. Jednom je dovoljno, ali ti filmovi su ostali u meni zauvek!

Što se tiče tih ”težina” ne mogu da ne spomenem Magnoliju, moj omiljeni od omiljenih. E sad ja imam veliki problem kod opisivanja i preporučivanja filmova. Pošto ih toliko volim i da kažemo ”višeslojno” gledam, uvek mi je banalno bilo kako da ih objasnim i opišem. Ali trudim se, na neki svoj način. Dakle, Magnolija – film posle koga se nikako nećete osećati sjajno. Film u kome žabe padaju sa neba. Film u kome čak i Tom Cruz ima ulogu, a neće vam biti gadan. Mislim hoće, ali uloga mu je takva. Film…ma jednostavno ”must see movie”!

Sada, ako ste nastavili da čitate ovaj text, da pređem na neko laganije ”štivo”. Ne lako, nikako nemojte to pomisliti. ”Tri sahrane Melkijadesa Estrade” je film za koji ja nikada nisam videla reklamu i nikada nisam čula da ga je gledao još neko osim mene (osim ljudi koje sam ja maltretirala da ga odgledaju). Sličajno je naleteo na mene (baš je naleteo) i kada sam ga odgledala, ostala sam otvorenih ustiju. Tako jedan spor film, nikako pretenciozan, bez nekih ”zvezda” da glume u njemu, bez efekata, ali sa jednom od ”najljudskijih” priča koju sam ikada odgledala.

Stižemo ovim putem, do Jima Jarmusha i njegovih filmova sa malo reči ali puno društvene kritike i ironije i sasvim malo, i sasvim dovoljno smeha. Sigurno ste gledali bar neke od njegovih filmova – Noć na zemlji sa brilijantnim Roberto Beninijem, Dead Man – film koji kada sam prvi put odgledala, rekla nešto ovako ”Vauuuu, šta sam ja ovo gledala, aj pusti ponovo”, Coffe and Cigarettes, Down by Law sa sjajnim Tom Waitsom ili Slomljeno cveće. Ma Jarmush je genije! A i dobar je frajer

Dok pišem ovaj post, sve brljam, brišem i pišem ponovo, jer mi iskaču filmovi jedan za drugi, a moram ih nekako organizovati, dati neki red, da ne bi ispalo da samo pišem naslove filmova.

Moram spomenuti Mržnju, francuski film Metju Kasovica. Odličnu socijalnu dramu sa kojom se svako rođen pre 87 godine u Srbiji (mislim) može povezati i osetiti je. Zašto sam navela godište, zato što sam terala lepšu polovinu i njegove prijatelje da odgledaju taj film, ali im nije bilo jasno zašto sam ja i mnogi drugi ljudi oduševljeni tim filmom. Zakasnili su za taj period. ”Nije bitno kako padaš, već kako se dočekaš”

Kada govorim o francuzima, mora se spomenuti ludački uvrnut Žan Pjer Žene i njegov Grad izgubljene dece i Delikatesna radnja. Uvrnute, drugačije priče od nečeg već viđenog sa sjajnim scenografijama i ludim bojama.

Boje me vode do do Tim Burtona i njegovog viđenja sveta i priča. Mračan i pomalo morbidan, pravi sjajne filmove – Edvard Makazoruki koja je na svoj poseban način sjajna sociološka i psihološka studija, u kojoj pokazuje večiti, već poznat problem ljudi koji unište sve što ne razumeju.

Da bih vam pokazala da umem i da se nasmejem, idemo u Veliku Britaniju i posećujemo Pajtonovce. Genijalce koje ikada sumnjam da će neko moći da prevaziđe u svom bizarnom humoru, koji meni itekako odgovara. Tu su isto fantastični filmovi Gaj Ričija – Snatch i Dve čađave dvocevke. Šta ću, takvi filmovi su mi smešni, alergična sam na svaku vrstu ”američke komedije” i takvu vrstu, za mene, debilnog humora.
Jao! Umalo zaboravih Kevina Smita i njegovu seriju genijalnih filmova. Prvi i jedini Prodavci, film snimljen sa najmanjim budžetom, a par puta sam ozbiljno mislila da ću se upiškiti od smeha gledajući ga. Zatim, Mallrats, pa Chasing Amy – koji mene lično dotiče u toliko mnogo pitanja, a sve vreme se kriveljim od smeha.

Imam i ” feel good” filmove. One koje puštam kada sam u totalnom bedaku. Jedan od njih je Čudesna sudbina Amelije Pulen, koja me podseti da su sva čuda na ovom svetu moguća. Drugi je jedan ljubavni film. Da, da ljubavni. Pisala sam da ih ne volim, i da mi ruše ljubavne harmonike, ali ovaj tako volim da odgledam. Britanski je – Love Actually i govori o svim vrstama ljubavi, verovatno mi je i zato toliko drag!

I Brus Vilis, naravno! Ništa bez njega. Ništa me više ne može oraspoložiti od Brus Vilisa koji spašava svet. Umri muški mi je omiljeni serijal, a ”Hipikajej motherfucer” omiljena ”catchphrase”

I zanela sam se. Odlete ja. Nisam stigla da budem geek i da vam pričam o svim filmovima naučne fantastike koje obožavam i gutam, nisam pričala o filmovima po stripu koje obožavam, nisam čak ni Linča spomenula, ali mnogo je. Rasplinula sam se. Tako je to kada čovek u nečemu uživa!

O crtaćima i serijama, neki drug put!