Od juče se dvoumim i troumim da li da napišem sledeći post. Kao isuviše je intimno. Ja nemam svoju intimu i upravo o tome treba da se radi u ovom postu. Ali mi je žao tate koji mi je već rekao da možda ne bi trebalo da pišem sve i svašta.

Upravo u tome je caka. Ja svima dam svoj život odma’, tu na otvoreno, pa ti vidi da li me hoćeš ili nećeš. Tako da, izvini, tata.

Juče razgovaram sa mojim najboljim prijateljem u univerzumu, Burtonom, o mojoj emotivnoj prirodi i moji socijalnim statusom u ovom gradu, našoj kafani i okruženju. I kada sam njemu istresla ono što me muči i o čemu filozofiram ovih dana, shvatila sam da nije to tako strašno, pa mogu i vama.

Ja nisam neka ”riba”. Mislim lepa sam, onako. Ništa posebno. Imam svoje kvalitete (hahahahhaha). Ranije sam bila zgodna, sada ovako podgojena i nisam baš. Retko se šminkam i doterujem, u poslednje vreme sam nešto poludela, pa mi dođe povremeno, ali ne izgledam spektakularno. Niti želim. Izgledam upravo onako kako želim.

Za fizičke nedostatke ili viškove, obično se zajebavam rečenicom – šta me briga, ja imam ličnost. E to je najzabavnije, što ja stvarno imam ličnost. I što sam nekako najzanimljivija njima. Pričam o muškom polu. Kada god dođe neko iz nekog drugog grada u našu popizdinu, odma’ se zakače za mene. Ne za one lepe, našminkane, mirišljave. Za Ivanu. Interesantna sam. Da se ne lažemo, prija mi pažnja, imponuje mi. Ali mi ne prija pozadina toga.

….digresija, da bi se objasnile neke stvari:

Zajebano je odrastati u Boru kao individua. Od prvog razrade osnovne škole, pa i pre, imala sam problem da me prihvate deca. Uvek sam nekako bila drugačija. Nisu me voleli. Teško sam sticala prijatelje. Primarni razlog za to je moja bolna iskrenost i moja nesposobnost da se foliram. A ljudi to, naučila sam, ne mogu da prihvate.

Tako sam odrastala veoma bolno i usamljeno, uz teška razočarenja od drugova i drugarica koji sam smatrala prijateljima.

Pubertet sam imala ludački! Svaka čast mojima kako su preživeli to. Ništa nisam zaobišla – bežanje od kuće, alkohol, droge…Radila sam svašta, proživela sam svašta. Ne kajem se zbog svojih postupaka. Sav taj skup iskustva čini mene, osobu koja sam sada, a ja se sebi prilično sviđam sada.

Između ostalog, imala sam sex u životu. Nekako je ispalo da samo ja u Boru radim ”to”. Niko drugi. Pa je pored epiteta kučka, počeo da me prati i drugi na slovo k. Generalno me baš bolelo dupe, ali povredi me povremeno. Jer je ničim izazvano. Imala sam momke. Pa šta?

U stvari lažem da je ničim izazvano. Tu završavam ovaj digresivni izlet i vraćam se na početak. Izazvano je sve mojom iskrenošću. Od kastrofa sa prijateljima iz detinjstva, prijatelje jako pažljivo biram. Ljude oko sebe odma’ obavestim o sebi. Istresem sve iz sebe. Dam celu sebe. Ovo, ovo, ovo i ovo sam ja. To i to i to i to sam radila. Uzmi me ako hoćeš, PRIHVATI ME, ali ovakvu kakva jesam celu. Ako nećeš u redu je, ali nemoj se folirati da si me prihvatio/la, pa posle ispadne da sam ti mnogo, da ne možeš da podneš. To samo mene povredi.

E sada da se vratim na moju socijalnu prirodu. Znači, ja tako interesantna i zanimljiva sam – klovn. Zabavljač u njihovom životu. Jao, kako je luda i šašava Ivana. Retko ko je u stanju da moju iskrenost shvati ozbiljno, onako kako se nadam, da sam je objasnila.

Svi bi deo mene, mog ”ludila”, za kratko vreme. Da se zezamo. Retko ko želi da mi bude prijatelj i da me voli. Jer sam ja veoma zahtevna i teška za prijateljstva. Dam celu sebe, ali i mnogo tražim.

Vremenom sam naučila da koegzistiram sa svojom ulogom u timu. Imam oko sebe kvalitetne ljude koje me prihvataju, i retko kada može da me pogodi to što me shvataju neozbiljno ili pogrešno. Ali nekad me baš raznese, kao pre neko veče. I eto..

Što se tiče moje emotivne prirode, plakanje je uvek bio sastavni deo mog života. Preosetljiva sam na te stvari. Pisala sam u prethodnim postovima da ne želim venčanja, spašavanje od muškaraca i ostale zajebancije. To što ih ne želim, ne znači da mi ponekad fale. Fali mi stabilnost u tom pogledu. Želim da imam svoj lični porodični balon. Ali nekako ga uvek izgubim..

Svaki put kada mi se veza raspadne, i ja se rastavim zbog nje. Ne toliko zbog ljubavi koja je tu postojala, ljubav uvek dođe i prođe. Nego zbog vremena. Vremena uloženog u zidanje te veze, u gradnju i nadogradnju svega. Kad se to raspadne, ja ne mogu da se pokupim. Zbog vremena koje je moglo biti i zbog vremena koje sam, još jednom, izgubila na nekog za koga se ispostavi na kraju da me nije prihvatio celu. Da ne može da me podnese i nosi se sa svim mojim ludilima, bubicama, iskrenošću i prošlošću.

I tako.. o svemu ovome raspravljasmo sinoć Burton i ja, i lepo zaključismo da nije ni prvi ni poslednji put da se osećam nokautirano zbog same sebe. Isto tako, setili smo se, da sam ja neuništiva i apsolutno sposobna da preživim svaku situaciju koju mi život donese. Ali da moram malo da izdramim. Zato je on tu. Da me sasluša kako dramim, pošto razume da mi je to potrebno.

I tako, od danas ja ulazim u 65445454 rundu svog života. I ustala sam jutros nekako ”light”. Od danas sam na dijeti, uplatila novi mesec u teretani, treba diplomski da završim i završim organizaciju žurke.

I sve će biti okej…