April. Juče je stigao. Tako lep dan. Ceo dan lepo vreme, jurimo tamo – ‘vamo, družimo se, svirka ispred studentskog, kafana… Toliko je bio okej dan, da sam trebala ranije da ukapiram da će se desiti neko sranje,

Ne mogu puno da objašnjavam. Boli me. Tužna sam. Niko nije umro, to je najbitnije.

Izgubila sam dva prijatelja juče. Jedan još uvek misli da smo prijatelji, samo da se više ne čujemo… Drugi je propatio od one boljke, u kojoj je oterao sve ljude kojima je iskreno stalo do njega, a raduje se onima…..koji su mu napravili neko veliko sranje…

Pa sam malo plakala

U kafani smo slavili drugarev rođendan i Brankin odlazak, dobila je posao u drugom gradu. Dogovorile smo se da ostanemo dok nas ne isteraju iz kafane, da pravimo veče kakve samo ona i ja umemo. Nedostajaće mi.

Pa sam opet malo plakala

Onda je lepša polovina odlučila da mu ništa ne odgovara. Pa je otišao kući. Nije se javio. Pa mi je spuštao slušalicu kada sam ga zvala.

Pa sam popizdela

Onda se desilo nešto zbog čega sam se osetila strašno poniženo. I glupo. Pa sam prsla i mnogo plakala.

I otišla kući.

Možda ja jednostavno nisam za ljude. Za socijalne kontakte. Isuviše me sve to pogađa. Zato što uletim celim srcem u svaki odnos. Dam celu sebe. I onda se raspadnem kada izgubim ljude. Raznešena sam. Ne mogu da se pokupim. Bezbednije je ovde, virtuelni svet. Imati prijatelje koji te ne mogu povrediti.

…a i ovo sa lepšom polovinom, osećam kako krcka i lomi se…ali nisam sigurna da imam snage više to da držim…