Ja studiram. I dobar sam student. Godinu posle gimnazije sam pauzirala, zezala se, radila i posle upisala fax. I davala sve u roku, pozavršavala i sada pišem diplomski, još samo mi je on ostao. Apsolvent sam – kako kažu. I ja kao apsolvent već neko dugo vreme tražim posao, pošto imam zakonsko pravo. Tražim ga u Boru, pošto volim iz mali milion razloga ovaj grad, i hoću da živim i radim ovde. Lokal patriota sam, šta ću?

Već tri godine primam stipendiju za DEFICITARNE (zapamtiti ovo) kadrove od strane opštine Bor. Stipendija od dve i po(sad mi povećali na 3) ‘iljade. Uvek je potrošim odma’. Iz obesti. Popijem je uz zdušnu asistenciju lepše polovine i koga god se nađe prisutnim u toj oblasti.

I tako ja cunjam za posao, gledam, slušam, pošto je u Boru jako interesantno naći posao, pogotovu u vreme ove ”krize”. I tako mene tata naterao (nije me baš naterao, ali ‘ajde) da odem na razgovor sa doživotnim zamenikom predsednika opštine. I odem ja tako deficitarna, da mu objasnim da sam deficitarna i da kada sam već deficitarna, što oni ne zaposle mene deficitarnu. Ne moram ni da vam pričam kako je bilo. Posle čekanja od dva i nešto sata, ja sam provela u ”razgovoru” čitav minut ako ne i dva, gde je meni gospodin zamenik koji je veoma ljuuuuubazaaaaan čovek objasnio kako je njemu jaaaaaaaaaaaaaaaaakoooooo drago što sam došla, kako mu je jaaaaaaaaaaakkooooooo drago što završavam fakultet u roku i kako mu je još jaaaaaaačeeeee draaaaagoooooo što želim da ostanem u Boru, ali danemož’mipomogne.

Dobro, mislim se ja, i onako nisam ništa očekivala. U holu opštine sretnem prijateljicu (onu istu što joj doktori rekli da drži jednomesečnu bebu na dijeti), kako jurca za nekim papirima, dodacima, bolovanjima i još trista nekih čuda, dobro ispizdelu, zato što radi posao koji njen knjigovođa treba da radi. Izljubismo se mi tu, požalismo se jedna drugoj i svaka na svoju stranu.

Ispred se sretnem sa lepšom polovinom koja se vraća sa zavoda za nezaposlene još nadrndaniji od mene, pošto ga muče da mora da dolazi dole, da mu rade testove ličnosti i da ga uče kako se pravi CV.

Moja lepša polovina, siroma’ kuburi sa tim poslom već neko vreme. Elem završio je on lepu školu sa kojom može da se zaposli (u Boru) samo u onoj veeeeeliiiikooooj firmi, u kojoj možete da se zaposlite samo ako ste brat rođeni direktoru, a možda ni tada. Visio on tamo nešto, pitao, molio – oni mu rekli, dečko ti možeš da dolaziš ovde, al’ te mi zaposlimo nećemo.
I tako se on prijavio na zavod da mu nađu posao i zbog zdravstvene, niti ima posla niti ima zdravstvene. Treba čeka neki period, pa onda ima prava na zdravstvenu. U međuvremenu, nalazio on neke sitne poslove, gde posla ima, a para nema, a posle toga je imao večitu muku da se zaposli jer nije žensko. Ne može čovek da se javlja na telefon u taxi službi jer nije žensko! Majke mi.

I tako se lepo on pokupi prošlo leto i ode nam u dragu, prijateljsku Crnu Goru da radi. I radio je. Sad što je to bilo pogubno po naše mentalno zdravlje i ljubavnu harmoniku, to je druga priča. Negde u to vreme, ja sam zaključila da ja njega mnooooogooooo volim i da ne mogu da budem bez njega, pa sam mu davala dnevni ”maltretman” telefonom uz sve zdušno plakanje i histerisanje. On čovek poludeo, zivkam ga dvesta puta dnevno, ne može da radi od mene, ne može da izađe na kraj sa mnom, a pare mu trebaju.

Preživesmo mi nekako tu Crnu Goru, vratio se on meni, lep, sav preplanuo, zaradio nešto para i životarili mi tako. Ode čovek na zavod, da vidi za tu knjižicu, oni ga obrisali. Nije se javio, kažu. Sada mora da čeka još 3 meseca da se opet prijavi. Dobro… Ne daj Bože, mu se nešto desi, sve ću ih utepam tamo dole na zavodu.

I evo nas sada opet u istoj poziciji. Mi kao imamo neke želje i planove da uzmemo neki stan i da životarimo zajedno, al’ nema od čega. Ja opet gledam, slušam, cunjam, računam kada će neko u penziju, kad će neko, Bog da prosti, umre, a lepša mi polovina pati što nije žensko pa se ne može zaposli. I uči da pravi CV.

Prati tako mene on sinoć kući, razgovaramo o životnoj situaciji, ”krizi”, parama, i on meni ”pinčuje” neku biznis ideju, koja uopšte ne zvuči loše. Meni matematike ne idu dobro, ali njemu idu, sve to izgleda izvodljivo. I onda izbaci on meni rečenicu
- Treba mi samo početni kapital, sutra da zovem onog gazdu u Crnoj Gori, on sada skuplja ekipu, da odem na početku sezone, da zaradim više para, pa kada se vratim, da probamo to.

Meni odma’ pripade muka. Setim se prošlog leta i sve mi loše. Opet mora kupujemo kartice, opet plakanje, histerisanje i poljuljana harmonika. Gledam ga i gutam, a ne smem ništa da kažem, u pravu je čovek.

I sada ja vas pitam, je l’ imate neku ideju kako da se zarade pare bez para, da si ne kvarim ljubav i ne unosim nervozu?
Slobodno….