Nemam problem sa ustajanjem, rano – kasno, kada treba ja sam budna. Doživljavam to kao obavezu, a pošto sam malo kontrol frik, ja obaveze manijaklano poštujem i ispunjavam.
Tako da sam u većini slučajeva budna kada ljudi oko mene spavaju. I onda mogu da dočekam njihovo buđenje.
Obožavam da posmatram meni drage ljude kada se bude. Nema ničeg slađeg, od tog trenutka.
Za razliku od mene, moja draga mama celog života pati od prokletstva ranog ustajanja. Žena pati za penzijom samo da bi se naspavala.
Uživancija je posmatrati kako ujutru ne zna gde se nalazi, i kako se za trenutak razbesni što je jutro. I što mora ustati. I krenuti na posao. Ako je potrefi vikend, onda je bolje. Ima vremena da popije kafu i ćuti. Dok je kofein razmrda. Naravno, nikada ne može da odćuti partiju, jer je dočeka baka, sva srećna jer je neko ustao, pa da može da razgovara. Ili joj se ja nalaktim da je pitam svakave budalštine, koje, iskreno, mogu da sačekaju. Ili neko od familije, koji isto kao i ja ustaju rano, pa svrate na kafu. A kada je radni dan, to je tek smejurija. Sat nema u prostoriji gde spava, zato što je sekundara nervira i ne može da zaspi. Na zvonjavu sata reaguje tako što sat odleti u zid ili patos. Mobilni nema jer ga je bacila jedno jutro, kada je kretala na posao, u kantu, dok je išla da istrese pikslu od sinoć, onako sanjiva. Sat joj je u kuhinji. ‘Em joj ne smeta sekundara, ‘em se prošeta da ga isključi i na taj način se malčice razbudi. I nije baš tako. Onda se vraća i sprema za posao. Skida pidžamu, oblači se za posao, skida se i opet oblači pidžamu. Mnogo je slatka!
Tata se budi drugačije. Volim da ga gledam kada otvara oči. I onda 10-15 minuta samo leži. Ne priča, ne pomera se. Samo hoće da ćuti i bude sam sa sobom. Razumljivo. Radi preko cele nedelje, vraća se sa posla, mi svi hoćemo nešto od njega, a on bi samo da igra Far Cry. Za vikende zna da ga je mama isplanirala za neki podrum, pijac, maxi itd. I onda on uživa u tih svojih 10 -15 minuta ćutanja vikendom. Ja uživam isto, gledajući ga.
Moja lepša polovina isto mrzi jutra. Za njega uvek postoji onih ”još 5 minuta”. A onda otvara one njegove buljave oči, koje su otečene još više od spavanja. Pa zacvili nekako. Pa raširi ruke i pogleda me onako kučeći da ga zagrlim. Kad se izmigoljim iz zagrljaja, on cvili još malo, hoće još. Zna da ću mu uskoro i ja, kao moja mama tati, spremiti neki zadatak. Pa produžava još malo. Kao, raznežio se. Onda opet nabaci kučeći pogled i traži mi kafu. A meni sve to nije teško, nikako. Jer ja uživam u tome.
Volim da ih gledam kada se bude.